Ангелa Меркел у улози Милке Планинц

Порука да „штедња нема алтернативу”, коју је Ангела Меркел пре пет година упутила Европи, заузимајући данашњи курс, просечном грађанину неке од бивших југословенских република могла би да зазвучи веома познато из доба кад је, осамдесетих година 20. века, још живео у СФРЈ. Можда би на тренутак могло да му се учини да је, уместо жене која данас практично води Европу, чуо тадашњу савезну премијерку Милку Планинц која га позива да допринесе стабилизацији и троши мање, јер му земља грца у тешкој кризи и дуговима.

Колико год да постоји разлика у односу на тадашње прилике, модел по којем грађанин треба да стегне каиш опет је постао горуће питање за опстанак једног савеза, овога пута због проблема грчког дуга и његових последица по ЕУ. Финансијска драма због које се сада тресе колевка демократије, а с њом и читава Европа, донекле би могла да подсети на време када се због потрошње и задуживања тресла колевка радничког самоуправљања између Вардара и Триглава.

Наравно, и у тој Југославији постојале су разлике између оних богатијих, који су живели ближе Триглаву, и сиромашнијих, који су углавном становали ближе Вардару. Баш око те реке живи и део Грка, чија влада ових дана води тешке преговоре са Тројком (Међународни монетарни фонд, Европска централна банка и Европска комисија) о новцу који је позајмила како би им земља опстала.

И док данас једна чланица ЕУ помоћ тражи од међународних кредитора и повлачи новац из европских фондова, у ери југословенског социјализма једна сиромашнија република могла је да се делимично ослони на Фонд за неразвијене, у који су махом улагали богатији крајеви. Такав концепт функционисао је док је било довољно новца, али већ осамдесетих година 20. века, у доба кад је на место југословенске „канцеларке” дошла Милка Планинц, заједничку државу погађала је озбиљна криза, која је кулминирала 1983. и 1984. године.

Многи економисти тврде да је у Фонд за развој с применом мера рационалније потрошње уплаћивано све мање, па је и богата Словенија на томе штедела. Постављало се и питање због чега би они са севера и запада, који живе боље, издржавали југ, као што данас многи питају да ли би Немци и друге водеће земље Уније требало да помажу Грцима.

Управо после спровођења мера штедње које је трасирала Милка Планинц повећале су се и економске разлике између финансијски моћнијих и рањивијих региона. Тако се, на пример, однос БДП-а по глави становника између најразвијеније републике Словеније и аутономне покрајине Косово повећао са четири према један из 1955. године, на чак осам према један у 1988, а између Словеније и Македоније, као најнеразвијеније републике, са 2,67 из 1955. на 3,1 у 1988.

Можда није лако предвидети колико би штедња на исти начин могла да допринесе продубљењу разлика између богатих и сиромашнијих у случају Грчке и лидера ЕУ, али оно што је сигурно јесте да је криза југословенских финансија оставила последице, не само 1983. и 1984, већ је трајно дестабилизовала федерацију до њеног распада и показала јаз између регија и република. Последице није до краја успео да санира ни Анте Марковић својим реформама.

Остају отворене дилеме може ли тај проблем социјалне неједнакости, изоштрен у СФРЈ, када му се дода и национални елемент појединих држава чланица, бити окидач за продубљење пукотина унутар ЕУ и да ли су Алексис Ципрас и његова Сириза довољно снажни да са чела владе у Атини промене глобалну политику једног моћног европског савеза или чак утичу на његов разлаз. Одговор на ова тешка питања зависиће од тога колико Европска унија заиста подсећа на другу Југославију.

----------------------------------- 

Труман је дао стотине милиона долара да задржи Грчку

„С Грчком упетљаном у грађански рат и сенком совјетске доминације која се надвијала над Европом 1947. председник Труман захтевао је неодложну и одлучну акцију, издвојивши стотине милиона долара да Грке задржи у западном свету.”

На овај начин у чланку „Њујорк тајмса” под насловом „Преговори о дугу су кључан моменат за Меркелову” истакнуто је подсећање на послератно време, када још није било извесно у којем ће правцу подељена Грчка отићи, где је описано и како је текао грађански рат у земљи.

– Готово 70 година касније, у садашњости одзвања ехо прошлости, а Грчка је овог пута запала у страшну депресију, док руски председник Владимир Путин настоји да распири жар глобалне трке између Истока и Запада – наводи „Њујорк тајмс”, додајући да је, уместо Трумана, овог пута главни актер дешавања немачка канцеларка Ангела Меркел.

Угледни лист подсећа и да постоје финансијски експерти који верују да ће европски монетарни систем моћи да надомести „грегзит” (излазак Грчке из еврозоне). Али је за „Њујорк тајмс” проблем то што су политички аналитичари забринути да економска дестабилизација Грчке, „коју води радикално левичарска влада пријатељска према Путину”, не пружи руском председнику „још чвршћи ослонац за поделу Европе”.

Н. Белић

-----------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Оно са СФРЈ било је само показна вежба.

• Југославија се распала споља, а ЕУ се распада изнутра.

• Срби зазиру од Европске уније. Имају болна искуства са Југославијом.

• Многи Срби би сада у Руску Федерацију, али Москва сузама не верује.

• Ја сам еврофанатик, а ви? – Ја сам само фанатик.

• Ми још нисмо ни ушли у тај чамац, а Грци га већ буше.

• Ако останемо сами, шта ћемо? Мрак је све већи.

• Hic Cipras, hic salto mortale.

• Не каже се више: буни се као Грк у апсу, него буни се као Грк у Европској унији.

• Кад ми уђемо у ЕУ, наша љубав према њој зваће се некрофилија.

• Можда би Грке спасио онај наш канал до Солуна, како би се дочепали Београда на води.

• Ако не одемо у Европу, Азија нас чека раширених руку.

Драгутин Минић