Петак, 10.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Европа ће упасти у кошмар ако се одрекне Грчке

Европа ће упасти у кошмар ако се одрекне Грчке
(Фото З. Шуваковић)

Најважнија ствар је да се грађанину као појединцу врати могућност да учествује у политичком процесу, које му је у оваквој Европи практично онемогућено

Данашњи европски лидери заборавили су да је социјална држава најјачи и најважнији контрапункт фашизму. Социјална одговорност је у ствари најважнији инструмент за конструкцију демократске Европе. Ситуација је драматична кад у цивилизованој Данској имате двадесет одсто ксенофобичних људи, кад у Бугарској и Мађарској политичари имају симпатије према фашизму, кад у Британији Камерон побеђује правећи кампању против имиграната. Кад се према имигрантима у Француској понашају као према варварима

„Идемо у Атину да искажемо солидарност с грчким народом, Алексисом и његовом владом. Али, пре свега хоћу да подржим идеју о Европи чија друштвена суштина пропада под касапским ножем Брисела и Берлина, каже Ники Вендола, најпопуларнији италијански политичар леве оријентације, предводник идеје о новој левици и човек који је препородио југ Италије, тачније регион Пуље, географску штиклу, пету и мамузу италијанске чизме.

Право је чудо да су становници Пуље (четири милиона Италијана) бирали, подржавали и данас се куну у таквог човека као што је Вендола, који по духу и спољашности одскаче од стереотипа о конзервативном југу: На уху поносно носи дијамантску минђушу, поклон од његовог партнера Еда, с којим живи у слози у својој породичној кући у градићу близу Барија, своју деведесетогодишњу мајку диже у звезде и с њом Ед и Вендола највише воле да проводе топле медитеранске вечери. Дипломирао је на филмском редитељу Паолу Пазолинију, често цитира Сервантесовог „Дон Кихота” и Шекспира, Ганди и Мартин Лутер Кинг су му били идоли у дечаштву.

За десет година и два узастопна мандата колико је обављао дужност председника Пуље стекао је поверење јужњака, репутацију иновативног и продуктивног лидера. Велике неискоришћене пољане и напуштене старе куће предао је у руке стотинама младих кооператива, вешто рукујући фондовима Европске уније и презентацијом пројеката за оживљавање југа.

С Вендолом сам разговарала више сати до касног послеподнева у Барију, 25. јуна, последњег дана његовог другог мандата, када је после десет година даноноћног рада најзад одлазио кући да одахне. Његова битка тек почиње, хоће да допринесе јачању нове европске левице, да створи италијански Подемос, да подржи људе који се боре против уништавања Европе, да северу супротстави Медитеран и југ, његову инвентивност и енергију. Себе је у једном тренутку овог интервјуа представио као „популистичког антипопулисту”.

„Ја нисам као Бекетово лице које живи чекајући Годоа. Левица увек некога чека. То је у комунистичком менталитету, да чека да се појави неки непознат фактор који ће га спасти.”

Сада, на путу за Атину, каже да „Европа упада у кошмар ако замишља да може да опстане без своје цивилизацијске колевке, без Грчке.

Зашто мислите да је Европа у кошмару, да је на путу да саму себе уништи?

То је питање које захтева дужи одговор, али се најбоље види на примеру актуелних догађаја у Грчкој. Велики Сан о Европи не може да преживи, уколико се из њега избришу људска и социјална права. Ако Европа мисли да су демократска средства која легитимно користи Ципрас неспојива с њеним садашњим устројством, она упада у дуг и тежак кошмар. Грчка борба против стезања каиша, искуство шпанског Подемоса и онај човек који је дошао из земље на крају света, папа Фрања буде наду. они су једини гласови који се дижу против ове ситуације у свету на начин који није реторички. То су једини политички гласови који се дижу против диктата финансијског сектора.

Шта замерате данашњој левици, каква она треба да буде?

Свако ко је данас близак левици морао би да се ослободи реформистичких заблуда. Илузија је да можеш да јашеш на дивљем либерализму и да га оседлаш по теби прихватљивим мерилима. Болест либерализма  подједнако је тешка у целом свету и не може се зауздати реформама. Лула да Силва у Бразилу био је карактеристичан за латиноамеричку модерну левицу, али је она упрљана финансијским скандалима. Социјализам у Европи је практично уништен. Не можете назвати социјализмом оно што ради Оланд у Француској, у Немачкој социјалисти владају заједно с Меркеловом, а социјалисти на северу Европе губе изборе. Данас је дошао крај хипотезе о умереној левици. Левица данас има два противника у својим разређеним групацијама: радикализам без политике и реформизам без душе.

Шта то радикално треба да уради левица и како?

Морамо да се суочимо с најрадикалнијим питањима у овом тренутку – очување животне средине, фундаментализам који је опасан ма с које стране да долази, права полова. Истовремено, имамо обавезу да не напуштамо политички терен, терен алијанси с различитим групама. Морамо бити способни да у срцу останемо радикални а да нам глава остане спремна за праве реформе.

Па какве су то праве реформе?

Оне које овом појму враћају прогресивни смисао. Реформе у Европи данас подразумевају погоршање услова рада, више рестрикција, приватизација јавних добара... Данас реформе значе мање права људима и радницима. Културна хегемонија „чикаго бојса” која је примењена у чилеанској лабораторији променила је значење реформи. Мислим на групу чилеанских економиста који су се обучавали на Универзитету Чикага и који су по повратку у Латинску Америку добили значајне позиције, као економски стручњаци и саветници у многим десничарским режимима које је подржавала ЦИА.

Како се то види на примеру Грчке?

Ево примера стања у Европи: Брисел наређује Ципрасу и захтева од њега да настави да крши људска права Грка. Јер, ако се старцима не пружају лекови, а деци се одузима кров над главом, то је кршење основних статута на којима је Европа утемељена. Хомо економикус је постао много важнији од хомо грађанина.

Шта намеравате да урадите на политичком плану у Италији? Да ли планирате неку нову партију или покрет по угледу на шпански Подемос?

Пажљиво пратимо шта се збива с покретима левице у Шпанији. Наравно, ниједан модел не може се тек тако увести у Италију. Постоје многи интересантни покрети унутар Демократске партије Италије. Занима ме разговор с левим крилом те партије. Преовлађује мишљење да је премијер Матео Ренци отишао ка центру и да се клања диктату из Брисела и Берлина. Желели бисмо да створимо једну снагу која не би била искључиво посвећена политичким циљевима, већ и циљевима цивилног друштва. Најважнија ствар је да се грађанину као појединцу врати могућност да учествује у политичком процесу, које му је у оваквој Европи практично онемогућено.

Чему се надате у Европи? Зашто мислите да је сат историје померен уназад за читав један век?

Кад данас читате италијанске, или француске, британске новине, питате се у којој то години живите: национализам, ксенофобија, протеривање несрећника, све је то аргумент да се упитамо где иде иде ова прича. Истина је да Европа уништава саму себе. Европа је само инвенција, замисао. Она никад није постојала. Постојали су само велике колонијалне силе које су одлучивале о судбини света. Идеја се родила у време фашизма како би се из њега избавила и конструисала нову антинационалистичку Европу.

Како се десило да упадне у дефицит демократије?

Уместо да разумемо да је криза наступила због пренадуваних финансијских послова, због лажне економије и луде уобразиље да новац може да се продукује без рада, политичари су изгубили моћ, а њу је преузела финансијска елита. Европа са својим десним и левичарским естаблишментом предлаже само поједностављен рецепт: да би се рачуни државе довели у ред морате уништити социјално одговорну државу. Заборавили су да је социјална држава најјачи и најважнији контрапункт фашизму. Социјална одговорност је у ствари најважнији инструмент за конструкцију демократске Европе. Ситуација је драматична кад у цивилизованој Данској имате двадесет одсто ксенофобичних људи, кад у Бугарској и Мађарској политичари имају симпатије према фашизму, кад у Британији Камерон побеђује правећи кампању против имиграната. Кад се према имигрантима у Француској понашају као према варварима.

Ви сте један од ретких италијанских политичара који је у ратним годинама бранио Србе?

Да, полемисао сам с многим левичарима у Италији који су нападали само Србе због силовања и ратних злочина. Чак сам написао и један текст за ваше новине у којима сам био против стереотипа да је силовање етнички чисто српски злочин. Такође никад нисам могао да прихватим нити да поверујем у црно-белу слику ратова у бившој Југославији.

Комуниста сте и геј, а југ вас воли и подржава. Шта сте то учинили с овим регионом да постанете тако популарни?

Утицао сам да се промени слика о југу који је раније био синоним за мафију. Данас су у Пуљи дошли на прве стране инвентивни, радни људи, 17 одсто италијанске соларне енергије долази из овог региона, имамо десетине филмских студија које финансира ЕУ, наши млади људи не одлазе више да живе на северу, добили су своје домове културе, своје радионице, сами управљају малим предузећима. Овај наш Медитеран је опет место где се живи и ради лепше и хуманије него на северу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.