Српско „не” не би никога потресло

На преговорима у Бриселу, где се 29. јуна премијер Александар Вучић састао са званичницима Европске уније и преговарачима са Косова – једна ствар је свима била заједничка. Сви учесници дијалога су, док су покушавали да нађу решење за отворена питања на релацији Београд–Приштина, све време гледали у мобилне телефоне и пратили оно што се дешава у Грчкој. Од епилога грчке драме зависила је судбина Европе.

За Србију је тај 29. јун био дан „Д”, док се судбина Грка преламала у недељу, када је на референдуму тамошњи народ гласао против мера стезања каиша на којима инсистира тројка (Међународни монетарни фонд, Европска комисија и Европска централна банка).

Након што је грчки народ одбацио мере штедње, поставља се питање да ли и би и Србија могла да крене тим путем. Постоји небројано разлога зашто је то у нашем случају незамисливо. Наш преговарачки капацитет далеко је мањи од грчког.

Србија није чланица еврозоне и наше „не” не би имало никаквог утицаја када је о будућности евра реч. Такође, Србија није ни чланица ЕУ и да се због наших разговора са кредиторима не би потресали европски званичници, јер будућност Уније с нама нема никакве везе.

У Србији није на власти левица, од које страхују европски званичници, нарочито зато што она јача у земљама ЕУ, које још нису консолидовале своје јавне финансије и које би могле, инспирисане, Сиризом, да крену грчким стопама.

Према речима Владимира Круља, саветника министра за европске интеграције и професора на универзитету у Лувену (Белгија) сигурно је да српски министер финансија Душан Вујовић није у истој позицији као и дојучерашњи грчки министар Јанис Варуфакис.

– Пре свега треба истаћи да је Грчка чланица ЕУ и еврозоне, што Србија није. Грчка такође има специфичне односе и обавезе према „тројци” и према ММФ-у као великом повериоцу. Опет, они имају и два пакета помоћи од ММФ-а, од којих ниједан није сервисиран до краја. Са друге стране, Србија није земља која може да рачуна на издашну финансијску подршку коју има Грчка. Србија, за разлику од Грчке, има веома транспарентну комуникацију о својим јавним финансијама са кључним међународним финансијским институцијама, пре свега са ММФ-ом, Светском банком, али и са ЕУ. Грчка већ деценијама није имала такву ситуацију. У једном периоду Грчка је чак и крила стварне податке од Европске комисије, а затим је годинама Грчкој ,,гледано кроз прсте” када су јавне финансије у питању, а све у циљу да јој се помогне – објашњава Круљ.

Како каже, нама је ММФ потребан као нека врста гаранције за успешно спровођење програма економских реформи, као позитиван сигнал за стране инвеститоре, али и битан елемент за бољи кредитни рејтинг земље и боље услове за Србију на међународном финансијском тржишту.

Ђорђе Ђукић, професор Економског факултета, каже да за Србију грчко „не” конкретно значи већу контролу токова капитала из грчких банака које послују код нас и матица.

– Штедише у грчким банкама ни у ком смислу нису угрожене јер НБС има механизме којима може да прати одлив новца из земље. Разумем страх људи због наше лоше историје и свега што се деведесетих догодило са старом девизном штедњом, али разлога за страх нема – каже Ђукић и додаје да је друга димензија грчке кризе за нас

пад вредности евра. Последице су повећање државног дуга (у доларима) и јачање швајцарца као резервне валуте у којој сви инвеститори у свету сада траже спас. Што опет није добро за све оне који су задужени у тој валути.

По мишљењу Ђукића и кредитори ће сада морати да сносе део одговорности. Јер, ако је Мастрихтским критеријумима дозвољени ниво државних дуговања 60 процената БДП и они који су позајмљивали новац треба да сносе одговорност за то што је грчки дуг догурао до 180 одсто БДП-а. Толики дуг је, сматра Ђукић, неодржив и зато ће решење морати да се потражи и у отпису дуга.

– За Грке је евро већ девалвирао, јер једна валута више не вреди исто за оне који новац држе у банци и оне који имају кеш – поентира Ђукић и каже да је српска преговарачка позиција са ММФ слаба и у политичком и у економском смислу.

ММФ би глатко одбацио наше „не”, а при том ми смо већ имали проблема у сарадњи са Фондом, јер смо 2012. године прекинули аранжман са њима.

Горан Николић, сарадник Института за европске студије,

каже да грчко „не” за нас значи продужетак неизвесности. Јер, како подсећа, у Србији послују четири банке са грчким капиталом, као и компаније у грчком власништву. Оставку Јаниса Варуфакиса, грчког министра финансија Николић види као део тактике Алексиса Ципраса да са кредиторима постигне компромис.

– Ово славље у Грчкој због резултата на референдуму је лажно. Варуфакис је био највећа препрека за постизање споразума. Већ је било неких наговештаја да он неће остати на месту министра финансија, без обзира на епилог референдума. Варуфакисовим одласком Ципрас шаље поруку кредиторима да је главна претња за постизање договора отклоњена – закључује Николић.