Српска драма у Америци

Ових дана у Београду борави Бранко Микашиновић, један од истакнутих слависта српског порекла у САД. Основно, средње и добар део вишег образовања стекао је у отаџбини. Факултет, на Рузвелт универзитету, завршио је у Чикагу 1965, магистрирао је на Северозападном универзитету у Еванстону, држава Илиноис (1967), а докторат из упоредне књижевности одбранио је на Београдском универзитету (1984).

Од 1968. до 1975. предавао је руски језик и књижевност на Тулејн универзитету у Њу Орлеансу, а затим на Њуорлеанском универзитету. Oд 1988. ради као новинар у српској секцији „Гласа Америке“ у Вашингтону. Аутор је књига: „Увод у југословенску књижевност“, „Пет модерних југословенских позоришних комада“, „Модерна југословенска сатира“, „Југословенска фантастика“, „Југославија: криза и распад“, „Српска фантастична проза“...

Који је повод вашег боравка у Београду?

Један од разлога моје посете јесте предстојеће објављивање антологије српске драме на енглеском под називом: „Изабране српске драме“ (Selected Serbian Plays). Ову антологију приређујем заједно с песником и филозофом Дејаном Стојановићем. Ова антологија наставак је моје претходне књиге: „Пет модерних југословенских драма“ (Five Modern Yugoslav Plays), која је објављена у Њујорку 1977. године. У овој антологији су драме Ђорђа Лебовића, Приможа Козака, Ранка Маринковића, Кола Чашула и Александра Обреновића.

Чије ће драме бити објављене у новој антологији?

У новој антологији, која ће бити објављена у Америци, за енглеско језичко подручје, наћи ће се, уз Ђорђа Лебовића и Александра Обреновића, и драме Бранислава Нушића, Александра Поповића, Љубомира Симовића, Душана Ковачевића, Синише Ковачевића, Небојше Ромчевића, Биљанe Србљановић (с којом још нисмо ступили у контакт да добијемо одобрење) и Милене Марковић.
Ова антологија ће, по свему судећи, бити најрепрезентативнија компилација српске драме на енглеском, с мојим предговором и поговором професора драматургије на једном америчком универзитету, Дениса Барнета, који је, уједно, и преводилац неколико драма које ће бити у овој књизи. Иначе, професор Барнет је у Америци одбранио докторску дисертацију која се бавила драмским опусом Душана Ковачевића.

На какав су одјек наишле ваше књиге о српској књижевности, на енглеском говорном подручју?

Мој приступ је био да се крене од општег ка појединачном. Наиме, још док сам био студент у Чикагу, приметио сам велики недостатак превода српских писаца. Још тада сам схватио да би најефикаснији начин представљања наше књижевности био да се то учини преко антологија, тј. представљањем што већег броја писаца у једној књизи. Та моја идеја се током времена претворила у стварност. Кроз овакве антологије, желим да скренем пажњу на наше писце. Прошле године, објавио сам превод књиге нашег историчара др Ђуре Затезала „Барон Михајло Микашиновић“, о једном скоро заборављеном великану, родољубу и ктитору српских цркава и манастира у Српској крајини и Војводини.

Дугогодишњи сте новинар у „Гласу Америке“. Упоређују вас са Гргом Златопером. Да ли вам годи то поређење?

Златопер је великан, и не бих желео да се упоређујем с њим. Издавати свакодневно, рецимо, новине, или склапати телевизијске емисије – јесте колективан посао и свако ту даје свој допринос. Мој највећи допринос, како сам чуо од многих, јесте у томе што сам направио на стотине интервјуа за српску телевизијску секцију „Гласа Америке“. Највидљивија сличност између мене и Златопера можда је у томе што је свако од нас имао своју специјалност: он је писао коментаре, а ја радио телевизијске интервјуе.

Како српски писци могу да буду доступнији светским читаоцима?

Само превођењем српских дела на стране језике, првенствено енглески. Свако ко буде објављен на енглеском језику, имаће далеко веће шансе да буде читан у свету. Као што је велики српски песник Петар Петровић Његош рекао „у великим народима генију се гнијездо вије“, што значи да су писци малих земаља аутоматски више запостављени и треба им двоструко већи напор и таленат да би успели. Писци као што су Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност, јесу велики плус за нашу књижевност и наше млађе писце, јер су извукли нашу књижевност из анонимности. Пажњу константно привлаче Милорад Павић и Данило Киш.

Од српских песника, велики углед уживају Васко Попа и Иван В. Лалић, а захваљујући преводима Чарлса Симића, пажњу читалаца привлаче и песничке књиге Новице Тадића и Александра Ристовића.