Исконско присуство раја у човеку

ЕСЕЈИСТИКА
Нову књигу Драгана Стојановића чини седам огледа посвећених делима српске књижевности XX века. Минуциозно спроведене анализе значења ових, већ класичних поетских и прозних целина, постају повод и за нека универзалнија питања: о комплексном односу између Лепоте и Сакралног; или о метафизичком удесу наше егзистенције и путевима његовог осмишљавања.

Два, по обиму и значају средишња текста, баве се двема песничким творевинама које на свој начин обележавају почетак и крај прошлог века у српској књижевности. Прва је песма Лазе Костића "Santa Мaria della salute", а друга песничка збирка "Четири канона" Ивана В. Лалића. У оба дела сам гест обраћања Богородици, показује се, има прворазредну важност за разумевање њиховог укупног значења. Окосница Стојановићевог тумачења песме "Santa Мaria della salute" везана је за оно кључно питање које Костићеви најистакнутији тумачи, од Исидоре Секулић и Винавера, до Младена Лесковца и Миодрага Павловића, избегавају да отворено и јасно поставе: откуда Богородица и њено призивање у песми о прејакој жудњи и неоствареној љубави? (Могли бисмо се, такође с разлогом, упитати: који су то инхибирајући чиниоци који спречавају тумаче да поставе ово неизбежно питање?) Одговори које Стојановић нуди воде ка разумевању Мајке Божије као најдоброхотније поверенице, бића коме се све може рећи, али и схватању ареала жуђене светости који она за песника представља. Испитивање односа између поетске лепоте и сакралног, са посебним освртом на лик Богородице, аутор продубљује у анализи "Четири канона". Стојановићево тумачење инсистира на напетости између тона ироније, чак и сарказма, с којима се песник неретко обраћа Творцу, коментаришући сурове и апсурдне консеквенце Провиђења у људској историји - и тона молбе и вапаја са којима се обраћа Богородици, оној која "сриче историју са блажим нагласком можда/ Но што је срочио аутор њен". Из овог противречја, како видимо, происходи огромно значењско богатство Лалићеве збирке, његова јединственост у поетском одгонетању најкомплекснијих теолошких и филозофских питања, какво је дијалектика теодицеје, на пример.

У огледима посвећеним српској прози, Стојановић тумачење дела темељи на инспиративној егзистенцијалној херменеутици: тако ће вредности романа Владана Деснице "Прољећа Ивана Галеба" бити сагледане кроз призму смрти, која постаје не уништење, већ "жетва" (како ју је једном назвао Макс Шелер), осветљавајући изнутра живот као егзистенцију суочену са властитом коначношћу. Далекосежни филозофски увиди карактеришу и анализу жанровски неодредивог ремек-дела Црњанског "Код Хиперборејаца", као и неправедно заборављеног романа "Понорница" Скендера Куленовића.

Књига "Поверење у Богородицу" наставља се на ауторова ранија пропитивања феномена лепоте и среће, као и рајских потенцијала у људском бићу којима се баве његове студије "О идили и срећи", "Рајски ум Достојевског" и "Лепа бића Иве Андрића". Из ове перспективе, посебно важно место у новој књизи имају предговор, као и завршни есеј "Уметност романа" - јер нуде сажету поенту понуђених анализа и оквир за својеврсну филозофију књижевности и уметности коју Драган Стојановић заступа као универзитетски професор, али и као есејиста и романописац. То схватање уметности битно је другачије у односу на преовлађујуће трендове у савременој теорији и критици. Насупрот ставу о антрополошком песимизму и песимизму уопште као главном извору велике уметности, Стојановић трага за стварношћу и исконским присуством раја у човеку, за њиховом манифестацијом чак и у наизглед безизгледно суморним световима Достојевског или Андрића. Са друге стране, доминантним теоријама о "крају Великих прича" или о превазиђености и сумраку логоцентризма (ставовима који и сами постадоше догма и велика скаска нашег времена), аутор претпоставља императив трагања за Смислом и Лепотом, за оним разумевањем испричаног које нам омогућава да преосмишљавамо властити живот. У овом, могло би се оксиморонски рећи, далековидом анахронизму, садржан је и аутентичан отпор пустошењу свих вредности зарад огољених принципа профита и моћи на којима почива владајућа "цивилизација златног телета".