Словеначки лов на новинаре

Од нашег сталног дописника

Љубљана, 17. фебруара – После објављивања садржаја тзв. „вашингтонских белешки” које су откриле договор америчке администрације са словеначком дипломатијом како да води спољне послове Европске уније у погледу Косова и других светских жаришта, у Словенији је кренула хајка на „државне непријатеље”. Притисци су почели одмах пошто је „Политика” открила детаље дипломатских разговора сада већ бившег политичког директора МСП Словеније Митје Дробнича са Данијелом Фридом и другим сарадницима америчке министарке спољних послова Кондолизе Рајс о корацима за осамостаљење Косова, који су вођени у Вашингтону 24. децембра лане.

Пошто сам у „Политици” објавила први у низу од четири чланка који су информисали јавност у Србији на који начин се мењала политика Словеније а превасходно ЕУ и САД у решавању проблема Косова али и статуса Србије у ЕУ, у словеначким медијима на позив политичара који су оценили да је „слобода информисања ограничена националним интересом” (Бојан Брезигар, портпарол министра спољних послова Словеније Димитрија Рупела у „Делу”, 26. јануара), почиње хајка на аутора текста.

Миран Лесјак, одговорни уредник „Дневника”, с којим сам разговарала 24. јануара али и после тога, знао је да ћу објавити чланак о садржају „вашингтонских белешки” у „Политици”, који сам написала (/slika2)на основу документа који сам добила из сопственог извора. Током разговора ме је Лесјак (са којим сарађујем од 1986. године) замолио да поменем и „Дневник” али другачије него што то обично радим, дакле, да „не напишем љубљански Дневник”, него „словеначки Дневник”. Тако сам на дан уочи публиковања приче у „Дневнику” и „Политици” добила додатну потврду да је документ чију сам веродостојност и сама проверавала, аутентичан и према суду „Дневниковог” одговорног уредника, који је уједно био веома задовољан што ће баш у време посете генералног секретара УН Бан Ки Муна Љубљани испливати на светло дана чињенице о словеначкој дипломатији.

Све то, међутим, није доказ тезе министра Рупела и премијера Јанеза Јанше да се ту ради о икаквом „међудржавном” комплоту између два медија, посебно што је, како сам сазнала по објављивању текста у „Политици” 25. јануара, најмање још један медиј у Словенији располагао истим белешкама. Зашто су колеге оклевале да публикују „врућ материјал” којим су располагале, сазнала сам протеклих дана када је почела харанга против ауторакоји су обелоданили „вашингтонске белешке”. Медији и политичари су се нарочито обрушили на дописника „Политике” јер сам, истражујући промене словеначке спољне политике пре свега у односу службене Љубљане према Косову, из својих извора прикупила више десетина до сада необјављених докумената, између осталих и поменуту „вашингтонску белешку”. Оно што је за мене био новинарски посао, претворено је у хајку на новинаре који су, објавивши „поверљиве државне документе”, наводно „упрљали углед Словеније”.

Можда је то био разлог што сам прексиноћ, касно увече, у улазу зграде у којој живим у Љубљани, давала изјаву двојици полицајаца. Није то био „информативни разговор” поводом недавно објављених докумената словеначког МСП, али је догађај који је претходио доласку полицијске патроле тек један у низу непријатности које се дешавају мојој породици у последњих 20 дана, откако сам у „Политици” објавила серију текстова који су, како је вест опремила овдашња ПОП ТВ – „раскринкали Словенију”.

Укратко, „непознати починилац” је у нашем хаустору разбио кућни интерфон, ударцем посред (/slika3)плочице на којој су презимена „Васовић” и „Мекина”. Не искључујем да се ту ради о обичном вандализму, али није могуће искључити ни узрочно-последичну везу са поменутим текстовима, посебно што се никада пре, у 12 година колико живимо на истој адреси, није десило да нам неко у глуво доба ноћи разбија прозоре, што нам се догодило два пута средином протекле седмице, нити да са скривене адресе у исто време добијем поруку која ме опомиње да „имам лепу децу”.

Уз све то мој муж Игор Мекина, који је четири године радио као уредник међународне политике у љубљанском „Дневнику”, сазнао је у петак ујутро из медија да му одговорни уредник „Дневника” тим путем прети отказом јер је послодавцу (Дневнику) наводно „настала штета” пошто је „Политика” истог дана кад и „Дневник” објавила садржај Дробничеве дипломатске белешке.

Два дана раније, у време када се све комшије враћају с посла, на нашим улазним вратима у приземљу „дочекао” нас је селотејпом залепљен „Дневников” меморандум на коме је великим словима писало „обавештење”, а у наставку полуписмен текст у коме је свако ко је прошао кроз улаз наше зграде могао да види који „издајници” ту живе (на вратима иначе нема плочице с именом) и да прочита да је Игор Мекина „оптужен” од стране „Дневника” а да су детаљи доступни – у поштанском сандучету. „Дневник” се послужио до тада непознатом „праксом” да на нашу кућну адресу пошаље свог „уручивача”, који је наочиглед свих истакао личне Игорове податке и то у незапечаћеном коверту. Такав „поступак” је према оцени реномираних љубљанских адвоката који су нам одмах понудили своју помоћ, колико шокантан толико и незаконит.

Очито је подсећање на „колаборационистичку прошлост” новине утицало на то да је одговорни уредник „Дневника” Лесјак већ наредног дана путем медија указао на „рођачке везе” аутора чланка у „Дневнику” са дописницом „Политике”, чиме је тежиште расправе о суштини „вашингтонских белешки” пребачено на породични терен, због чега је 7. фебруара реаговало и Друштво новинара Словеније, које је протестовало због поступака словеначког МСП који су довели до напада на „дописника Политике Светлану Васовић-Мекина, при чему се посредно истиче њена национална припадност и оптужује за деловање против Републике Словеније, а што је најгоре – нападима су изложени и чланови њене породице”.

Пребројавања мојих крвних зрнаца не би било да кабинет шефа дипломатије Димитрија Рупела није 26. јануара издао саопштење да је објављивање штетило Словенији, па све то још у „осетљивом тренутку” (словеначких напора да Косову да државност); помињана је „недржавотворност медија”, а истовремено је МСП Словеније лансирао тезе које су алудирале на некакве завере са Србима пошто је садржај „вашингтонске белешке” уз „Дневник” објавила и „београдска Политика”. МСП Словеније у свом другом саопштењу од 26. јануара подвлачи да „истовремена објава у београдској Политици и љубљанском Дневнику штети угледу и веродостојности словеначке дипломатије и државе”.

По одласку Бан Ки Муна, на хајку против неподобних новинара заправо први отворено позива председник словеначке владе Јанез Јанша, подсетивши јавност да „проблем није само у (Рупеловом) министарству већ да је неки осетљив документ истовремено објављен у неким словеначким и српским медијима”. Јанша је на том месту изразио незадовољство што се у Словенији „неке ствари нису промениле од 1991. (наовамо), а надали смо се да јесу”. Тиме је жигосао сваку могућу сарадњу између неког словеначког и српског медија као недозвољену „спрегу” и чин издаје, једнак ономе када је „Дневник”, наводно пре 17 година, у време словеначког рата за осамостаљење, поздравио долазак „окупаторских тенкова”.

После тога одговорни уредник „Дневника” дозирано пушта у оптицај, путем медија, личне податке мог мужа и мене, чиме нас путем „чаршије” окривљује за наводно „цурење информација” из Дневника, иако Лесјак за такве тврдње нема ниједан доказ. Због тога је „под тепих” склоњена пажња са сржи проблема а то је пут решавања косовске кризе и пристајања европских држава на захтеве америчке администрације.

Лесјак 29. јануара даје изјаву словеначкој новинској агенцији СТА да само „Дневник” полаже право на „документ који је ексклузивно добио”, иако је сасвим извесно да „Дневнику” то право односно „вашингтонску белешку” није дао ни МСП Словеније ни министар Рупел, који је најавио да тече полицијска истрага против онога ко је документ „отуђио из куће (МСП)”. Лесјак у истом даху, у истој изјави датој 29. јануара, самог себе демантује у праву на „ексклузивност” документа „до кога је Дневник дошао”, јер је коментаришући вест да је оставку поднео Митја Дробнич, рекао да „није сигуран да је отишла права особа”, те да би „оставку морао да поднесе онај ко је с неким недовољно промишљеним поступком омогућио медијима (множина!) да без препрека извештавају о том документу”.

Одговорни уредник „Дневника” ту заборавља на интерес слободе речи и обрушава се на извор(е) који су медијима дотурили вашингтонске белешке. „Треба утврдити – ко је та особа” прозива Лесјак извор која се одважио да да документ његовој кући а можда и другим медијима. Тиме је одговорни уредник „Дневника” отворио потеру за тражење „доушника седме силе” у редовима државне управе, што може имати катастрофалне последице за друштво у целини. Уместо да штити интерес јавности да буде информисана, одговорни уредник „Дневника” мења страну и сврстава се на страну државних иследника, а како би доказао свој патриотизам, подржава истрагу за „уљезима” и „шпијунима” не само у државној администрацији, већ је покреће и у властитој редакцији! И све то упркос кодексу новинара који каже да је заштита новинарских извора основна дужност сваког новинара. Издаја поверљивог извора информације је за сваког новинара једнако брисању бројних будућих извора за много будућих новинара. Стога је позив одговорног уредника „Дневника” у супротности са основним начелима новинарства.

Да све буде занимљивије, лично Лесјак открива да „вашингтонска белешка” није била доступна само једној словеначкој новини, па 29. јануара два пута у изјавама говори о „медијима”, дакле у множини, који су добили „тај документ”. Потом је иста новина, уз све друге домаће медије, прошле среде известила да је Рупелово МСП признало да је доступ до „вашингтонских белешки” имало „неколико стотина” службеника министарства. Није тешко закључити колико је то потенцијалних извора и какав тежак задатак чека Рупелову унутрашњу контролу. Коначно, и сам „Дневник” је, према речима Бојана Брезигара, Рупеловог портпарола, споран документ имао бар седам дана, а према информацијама до којих је дошла „Политика”, „Дневник” је током проверавања информација замолио за мишљење више словеначких дипломата па чак и једно страно дипломатско представништво у Љубљани. Без обзира на то Лесјак се, према СТА, извинио у име „Дневника” што је „Политика” истог дана објавила документ који „поставља питања суверености словеначке спољне политике” уз образложење читаоцима да се „Дневнику” уопште не свиђа што је то „Политика” учинила. „Дневник” је протеклих седмица игнорисао чињеницу да је „Политика” објавила серију чланака базираних на документима словеначког МСП, а који су чак „тајновитији” од онога, који је публикован 25. јануара, и који доказују мене словеначке спољне политике према Косову од 1996. наовамо; „Дневник” је све то прећутао својој публици и јавности, иако су о новом „цурењу” докумената из словеначког МСП у ударним терминима и посебним емисијама свакодневно расправљали сви други словеначки медији, под најавама да је „Политика” објавила „цео пакет тајних дипломатских докумената”.

Тиме почиње нова фаза медијских напада на „породицу Васовић и Мекина” коју предводи национална ТВ Словенија. Тема прилога ТВ Словенија а затим и ПОП ТВ биле су непотврђене приче „извора из Београда” да су за цурење документа из МСП Словеније заслужни шпијуни, српски обавештајци односно „тајне службе неких других држава”. Микрофон је издашно гуран у руке прваку Атлантског савета за Словенију Антону Беблеру, који је у камеру тврдио да су текстове о словеначкој дипломатији у „Политици” писали „пар Васовић–Мекина” и да је за целу ујдурму крива та „породица”. Није случајно да је одмах после таквог вербалног линча у „Дневнику” покренут „дисциплински поступак” за који је мој муж такође сазнао из новина, а што је сада напрасно претворено у „отказ”.