Браћа Битићи – 16 година без правде

Навршило се 16 година од убиства три америчка држављанина албанског порекла – браће Битићи у Петровом Селу, а до данас нема помака у истрази, иако је овај случај једно од најтежих билатералних питања и камен спотицања у односима између Србије и САД. Недавно је у америчком Конгресу иницирана и нова резолуција у којој се наводи да је остваривање правде у случају Битићи главни фактор побољшања односа између две земље и да решавање овог случаја за институције Србије, укључујући Тужилаштво за ратне злочине, мора да представља приоритет.

Резолуцији је представљена пре недавне прве званичне посете премијера Александра Вучића Вашингтону.

Премијер је тражио, пре одласка у посету САД, крајем маја, од шефа Комисије за истраживање убистава новинара, Верана Матића, да се укључи и помогне у истрази убиства браће Битићи.

Веран Матић је за наш лист јуче рекао да је вољан да помогне.

„Нисам још укључен у решавање овог случаја. Не знам докле се стигло у истрази”, казао је Матић.

Тужилаштво за ратне злочине јуче није желело да се оглашава поводом овог случаја, али наводе да је предмет и даље отворен, да има помака и да се на томе ради.

Министар полиције Небојша Стефановић недавно је изјавио да је у случају Битићи направљен знатан напредак.

„Имамо нове доказе који су проистекли из база мобилне телефоније и листинга који указују да су постојале још неке особе на месту где је извршен злочин”, рекао је тада министар унутрашњих послова и додао да је полиција нашла наоружање из 1999. године на којем се тек сад раде вештачења.

У име породице Битићи, брат убијених Фатос Битићи незадовољан је јер верује да власт у Србији штити Горана Радосављевића Гурија, кога сматра одговорним за злочин.

Тела Мехмета (21), Агрона (23) и Илија Битићија (25) нађена су 2001. године на површини масовне гробнице у Петровом Селу код Кладова. Они су се претходно борили у саставу „Атлантске бригаде” Ослободилачке војске Косова. У СР Југославију на Косово, ушли су нелегално из Албаније.

Зауставила их је полиција на административној граници Србије и Косова, одвела их у Куршумлију, где им је судија за прекршаје одредио петнаестодневну казну затвора. На захтев за условно пуштање, ослобођени су из затвора у Прокупљу и пуштени су кући три дана раније, али су по њих дошла двојица мушкараца у цивилу, у белом аутомобилу без регистарских ознака. Одвезени су у Петрово Село, у базу Специјалних антитерористичких јединица МУП-а Србије где су, након два дана, убијени мецима у потиљак, а потом покопани у масовну гробницу.

Од тренутка нестанка своје браће Фатос и цела породица Битићи, која сада живи у Њујорку, спроводи приватну истрагу. Истовремено, истрагу води и ФБИ, док амбасада САД у Београду пажљиво прати овај случај.

Државни тужилац захтевао је да се саслуша и Горан Радосављевић Гури, у то време командант Жандармерије и полигона у Петровом Селу, али је и поред очекивања породице, Радосављевић у овом случају само сведок.

Одељење за ратне злочине Вишег суда у Београду два пута је ослободило оптужби двојицу српских полицајаца Сретена Поповића и Милоша Стојановића да су помагали у убиству браће Битићи 1999. године у Петровом Селу.

Према наводима ове недоказане оптужнице, Сретен Поповић Поп из Ниша у току 1999. године као командир извиђачко-диверзантског вода Оперативно потерних група које су формацијски припадале 124. интервентној бригади ПЈП, наредио је 8. јула 1999. Стојановићу да ухапси браћу Битићи. Он их је привео и спровео у Петрово Село. Сутрадан, 9. јула, у касним вечерњим сатима предао их је припадницима МУП-а Србије који су их убили.