Грчки бор под српским небом

Да се све мање новца улаже у пошумљавање некако је постало нормално. Притом, засађене младе биљке све чешће не успевају да ухвате корен и да преживе због учесталих екстремних временских догађаја, што је друго име за поплаве, суше, таласе врућине… Парадокс представља чињеница да је, по речима струке, најјефтинији, најједноставнији и најефикаснији начин да се ублаже климатске промене управо пошумљавање. Међународна Конференција о изазовима пошумљавања, одржана у Београду, представљала је прилику за научнике, истраживаче и људе из праксе, њих 68 из 17 земаља, да размене најновија сазнања и искуства у подизању шума.

По речима др Владана Иветића, ванредног професора на Шумарском факултету, конференцију су организовали Шумарски факултет у Београду, који ове године обележава 95 година рада, ЈУФРО (Међународна организације истраживача у шумарству, која има око 15.000 чланова у 115 земаља) и друштво „Рефореста”, основано да пропагира значај пошумљавања. Општи је закључак да планови пошумљавања морају узети у обзир предвиђања о промени климе, а да контрола квалитета радова мора бити строжа да би се посађено примило, јер један хектар шуме годишње у просеку веже 15 тона угљен-диоксида, ослободи 11 тона кисеоника и филтрира 50–70 тона прашине. Пошумљавање голети обезбеђује нам „тло под ногама” јер тамо где дрвеће пусти корење, бујица нема прилику да однесе земљу.

1. Клима је, по свему судећи, највећи изазов пошумљавању?

– Она се није значајно променила, али имамо већу учесталост екстремних климатских догађаја, што је исто тако глобална појава. Када се посаде саднице, довољно је да температура два дана буде око 40 степени па да се оне осуше, без обзира на то што је остатак године кишовит. Ово изискује унапређење техника садње и неге садница после садње на терену.

2. Србија је тренутно међу средње пошумљеним у односу на Европу, за оптимум се узима 36 одсто површине?

– Према одредбама Закона о просторном планирању из 1995. године, оптимална шумовитост Србије процењена је на 41,4 проценат, а шуме тренутно прекривају 2.252.000 хектара, што чини 29,1 одсто (37,6 у централној Србији и 7,1 одсто у Војводини). Значи још 10 одсто би требало пошумити до 2050. године, и то по 25.000 хектара годишње. За сада годишње подижемо шуме на две–три хиљаде хектара, знатно мање од стратешких обавеза које смо сами усвојили. Да ли је оптимално или не, дискутабилно је. Али, ако смо већ усвојили тај циљ, требало би и да радимо на томе.

У последњих 10 година највећи обим пошумљавања забележен је 2007. године из националног инвестиционог плана – око 10.000 хектара. Међутим, проблем је што су у међувремену све те шуме су страдале. Пошумљавања су била неуспешна јер је после садње уследила серија сушних година, са свега 65 процената од просечних количина падавина. На конференцији је било занимљивих радова и пројеката. Колеге у Шпанији, Белгији и Француској настоје да помогну садницама да преживе тих првих неколико година, јер када се шума извуче, образује склоп, она мења микроклиму и једноставно све после буде лакше.

3. Како да саднице лакше преживе?

– Мораћемо да мењамо планове пошумљавања у складу са климатским променама. Шуме које су прилагођене овој клими и овом простору за 100 година неће бити спремне за нове животне услове. Неке владе већ се тиме баве, па Канађани сада користе семе са 500 метара нижих надморских висина и 500 километара јужније од места где ће бити сађено, јер ће, према сценаријима промене климе, отприлике то бити динамика којом ће се кретати просеци и температурни екстреми. Неки наш пример био би да узимамо семе грчких популација бора и да га садимо овде, јер ћемо за 100 година имати климу сличнију Грчкој него што је ова која тренутно влада у Србији.

4. Пре 200 година 80 одсто наше територије било је под шумом, а онда је уследило крчење због обрадивих површина и пашњака, тако да је 1953. године остало само 21,4 одсто. Шта се онда догодило?

– Почело је пошумљавање. У периоду од 1961. до 2007. у Србији је подигнуто шума на укупно 390.965 хектара. Према подацима Завода за статистику Србије, касније, у периоду од 2004. до 2013, просечно је пошумљавано 3.570 хектара годишње. Сађени су смрча, црни и бели бор, а од лишћарских – топола, багрем и храст лужњак. Охрабрујућа је чињеница да се лишћари користе два пута више од четинара, али пре свега захваљујући плантажама тополе, багрема и потпомогнутој обнови шума лужњака у Срему.

5. Дуго је владао тренд да гајимо исте врсте четинара?

– Нажалост, то је и данас случај. Наше пошумљавање своди се на свега пет врста које су најобимније. То је тренд још из шездесетих година 20. века, из времена очетињавања немачке школе шумарства. Четинари брже напредују, па се очекивао и већи приход. Свакако да за сађење смрче и црног бора има оправдања, али не свуда. Мада је лишћаре теже произвести и засадити, саднице су веће, захтевају и дубље рупе. Старе врсте лишћара се полако враћају јер је шумарска струка крајем деведесетих година 20. века препознала тај проблем. Осим храста лужњака, све су присутнији дивља трешња, јавор, липа, храст китњак, тако да се шири спектар врста, што је добро за наше шуме.

6. Четинарима се приписују и чешћи шумски пожари?

– Када имате жарка лета, тропске температуре у периоду од недељу дана, могу се очекивати пожари и тада у принципу увек више страдају четинарске шуме јер се лакше упале и лакше горе због смоле. Горе и лишћарске, али спорије и много су ређи пожари у овим шумама. Интересантно је да се на појединим локалитетима где је био пожар по трећи пут сади црни бор. Зато што се код нас пошумљавања врше на основу Шумских природних основа. То су десетогодишњи документи и тамо се за сваки одсек, за свако одељење, предвиђа које су мере газдовања, а код неких је и тачно назначено којом врстом треба извршити пошумљавање.

7. Имамо ли довољно простора за пошумљавање?

– Има, јер пошумљавање подразумева озелењавање. Једна од методологија користи сателитске снимке на основу којих се одређује шумовитост и по њој Србија има око 37 одсто територије под шумама. Од Европљана се разликујемо по томе што наш закон шумом сматра засад дрвећа већи од половине хектара, док је у Европи и дрворед шумски засад. Мислим да би требало да променимо нашу дефиницију шуме и пошумљавања. Тако би у 41,4 одсто српских шума биле урачунате и зелене површине које то сада нису, попут баријера око здравствених објеката и пољозаштитних појасева. Наш ауто-пут је један од ретких који немају никакву визуелну баријеру између две траке, а ни са стране. Довољно је да се ту подигне дрворед у два, три реда као заштитни појас и више не би долазило до затрпавања ауто-пута, а повећала би се шумовитост.

8. Да ли је „дрво благородно, па ће да награди”, како је некад давно рекао песник?

– Баш тако. То значи да локалне заједнице које имају проблем са канализацијом и отпадним водама могу да подигну засаде врба и топола, који кореном филтрирају и исушују земљиште, тако да отпадне материје остану заробљене у земљишту и не загађују изворе и сливове река. Ту су и корисни засади брзорастуће врсте врбе, тополе и неке врсте бреста које после две-три године могу да постану корисне за грејање у виду брикета.

9. Догађа се да инвазивни багрем и сибирски брест остају у већини?

– Не мислим да су то инвазивне врсте и не слажем се са већином својих колега. Ако сибирски брест боље расте од нашег, зашто трошити огроман новац да би се одржавало нешто друго, неодрживо. Исто је и са багремом, који је окарактерисан као инвазивна врста, мада много огревног дрвета добијемо баш од њега. У суседној Мађарској ова медоносна биљка је главна врста дрвећа. Они не беже од њега, већ су дошли дотле да извозе саднице багрема у Америку, иначе постојбину ове врсте дрвећа! Багрем није за подизање природних шума, као ни сибирски брест. То су врсте којима треба газдовати на ограниченом простору плантаже. Багрем се у Делиблатској пешчари после пожара раширио. Био је најбржи, и шта је ту лоше? Природа је урадила оно што је требало да уради држава. Да је одвојено довољно новца да се цела Пешчара пошуми исте године, онда бисмо могли да причамо да је багрем коров. Овако, да се он није раширио после пожара, опет бисмо имали песак, за чије би везивање биле потребне деценије. Природа показује да ли је нешто боље адаптирано или није.

10. Колико кошта пошумљавање?

– Цена зависи од станишта. Где је дубоко земљиште и где се лако копају рупе, ту је цена нижа јер можете имати већу продуктивност у току дана. Кажем релативно, када погледамо све добити које имамо. Свуда има мало пара, али државе то решавају на различите начине. Рецимо, пропагирање друштвене ангажованости помогло би у пошумљавању. У Степином гају компанија СББ донирала је новац за пошумљавање са око 2.000 садница. Национални парк „Тара” започео је јесенас обнову шума уништених у пожару током 2012. садницама оморике, смрче и бора које је обезбедила компанија „Тошиба”.

------------------------------------------------------------------------

Опрезно с добровољцима

Покрет горана основан је пре 55 година, првом акцијом пошумљавања пожаревачког брда Чачалица, где је у спомен на сваког црвеноармејца погинулог у току Другог светског рата посађена по једна руска бреза. Многе шуме су њихових руку дело. Може ли се по узору на њих учинити више, питамо нашег саговорника.

– Што се тиче ангажовања школараца, добровољаца и сличних, требало би бити опрезан јер саднице коштају, припрема места за садњу кошта, ако оманете приликом садње, упропастили сте две године труда док је та садница произвођена у расаднику – објашњава др Владан Иветић.