Водич кроз српски Јерусалим

Љубомир Сарамандић је неочекивано своју судбину везао за Крф. Острво на коме је немогуће рећи „досадно ми је”. Трагови старогрчке, римске, венецијанске, француске, британске и новогрчке архитектуре, цркве, видиковци, маслињаци, лимун жут, плаже и опојни мирис мора које неколико пута у току дана промени боју, у човеку буде жељу да ту проведе бар још једно поподне, или чак недељу, две…

Наш саговорник је на Крф први пут дошао почетком 2001. године када је од српске владе добио позив да ради као кустос у музеју „Српска кућа”. За њега је то био нови посао и ново одредиште, јер је рођен у Београду, детињство је провео на Бановом брду, а школовао се у Београду и Солуну, али не жели да детаљи из његовог приватног живота буду у првом плану, јер сматра да је од свега тога много важнија функцију кустоса коју обавља већ петнаест година и са којом би волео да у јавности буде препознат. Зато о томе највише и има потребу да прича.

– Не желим да звучим претенциозно, али морам да кажем да, док са првим зрацима сунца пред Ускрс, па све до првих јесењих киша, када број туриста драстично пада и цео Крф замире, дочекујем посетиоце приповедајући о голготи Срба који су давне 1916. године пешице прешли Албанију и искрцали се на Крф, бар код себе, стварам једну врсту снажног осећања да спроводим важну мисију – открива наш саговорник.

Остатак времена углавном проводи у Солуну. Потпуно посвећен важном историјском тренутку за Србе и српску историју, пише књиге („Тамо далеко”, „Све је овде легенда”, „Ходочашће на Крф”). Као стручни консултант учествовао је и у писању сценарија у неколико филмских пројеката („Где цвета лимун жут”, „У почетку беше реч”, „Плава гробница”) и радио на телевизијским серијама. Са радошћу најављује филм „Срби на Крфу”, који ће бити реализован у продукцији РТС-а и премијерно бити приказан на Крфу. Његова намера је да кроз све те пројекте и писање покуша да врати самопоштовање, јер има утисак да смо га, последњих деценија изгубили и да смо прилично депримирани.

Током зиме држи и предавања по Србији, покушавајући да пронађе меру у којој би овај историјски тренутак из Првог светског рата примерено приближио времену у којем живимо. Признаје да је најзанимљивије у малим местима, попут Банатског Карађорђева, где је био, а посебна му је част када се обраћа питомцима на Војној академији, војницима у касарнама, Дому гарде… Ове године по позиву је гостовао и у Културном центру у Цириху. Циљ свих тих предавања је да што више људи дође у „Српску кућу” и на Видо.

Многи су разлози зашто је Крф постао једно од омиљених туристичких одредишта. Свакако је на то утицао и новоизграђени ауто-пут Егнатија, од Солуна до Игуменице, који је прилично скратио путовање и приближио ово острво свима, али мисли да је српска историја један од најзначајнијих фактора. На његово задовољство, добио је податке да се од априла до краја октобра, колико траје сезона, број посетилаца са четири и пет хиљада повећавао и према неким проценама ове године ће премашити 30.000. Готово осам пута више него у тренутку када је дошао. Зато врло често цитира митрополита Димитрија, који је 1918. године рекао да ће острво Видо будућим генерацијама бити српски Јерусалим.

Мада је овај историјски тренутак познат већини посетилаца пре него што дођу на Крф, Љубомир каже да тек директним суочавањем са споменицима и сведочанствима трагичног и славног времена српски туриста доживљава преображење и постаје ходочасник. Својим емотивним говором у „Српској кући” кустос доприноси да нико из ње не изађе равнодушан. Из његове визије и на основу записаних импресија, стекао је утисак да су осећања помешана. С једне стране испуњава их дубока туга и бол, а истовремено, с друге – патриотски понос. Управо та осећања описао је и Милутин Бојић пре 99 година – 1916. године на Крфу, у својој збирци песама под тим називом „Песме бола и поноса”, међу којима је најпознатија „Плава гробница”.

Сусрет са овим делом прошлости, по његовом уверењу, и младима значајно мења свест. Кад група ученика дође у „Српску кућу” прво их пита одакле су дошли и јесу ли се одморили од пута. Њима се уместо одговора тада отме уздах, јер су претходно углавном били у некој дискотеци, па се нису ни наспавали, а ни одморили. Међутим, онда их подсети да су то исто растојање њихови вршњаци прешли пешице и да нико није имао времена да се жали на умор, злу срећу, на родитеље, на професоре, на кризу… Пошто их у музеју детаљно упути у историјске догађаје о доласку и боравку Срба на Крфу током Првог светског рата, Сарамандић их поведе на острво Видо, на којем су подигнути Маузолеј, Камени крст и спомен-плоча.

 – На Виду не причам пуно, довољна је тишина. Инсистирам да положе венац и да прочитају песму „Плава гробница”. Обично то ради најбољи ученик. Тог тренутка имам привилегију да посматрам њихове зенице како се шире, многи и сузу пусте или им се отме уздах. Нико не проговара. Та емоција не може да их не дотакне. Ту нема никакве сугестије. Не можете младима да наметнете мишљење. Имао сам идеју да направим документарни филм у којем би камере снимале само изразе њихових лица на којима се јасно види нека врста отрежњења као после благог пијанства. Тек тад схвате шта је мука и просто доживе катарзу и очисте тело од свих садржаја којима су окружени и који их вуку као бујица, а многи не знају како из тога да изађу. Чини ми се да се у Србију врате другачији. У то ме је уверио један ученик који ми је рекао да „после овога што је видео и доживео, све своје проблеме које је оставио код куће сада гледа другим очима” – истиче наш саговорник.

Љубомиров син Павле, који сада има шеснаест година, рођен је у Солуну и често је са оцем на том путу наших предака између Крфа и Солуна. Одмалена васпитаван у духу патриотизма, у грчком обданишту отпевао је песму „Тамо далеко”када је имао само пет година, јер је њу једино знао напамет.

– Сви су мислили да је Грк и веома су се изненадили његовим избором песме. Прво је уследио тајац, а затим громогласни аплауз. То ме је подсетило на пријем који је та иста песма имала међу странцима који су боравили на Крфу пре једног века. Схватили су да се иза те носталгичне мелодије може крити само жал за отаџбином и напуштеним огњиштем, па су је препевавали на своје језике иако речи нису разумели – с поносом се присећа.

Љубомир каже да нема других планова него да се ова сезона што боље заврши, да се комеморативне свечаности везане за пробој Солунског фронта, у чијој организацији и сам учествује, у септембру одрже на најбољи могући начин и да се што боље спреми обележавање стогодишњице. Међутим, он наглашава да је од самих свечаности, које трају неколико дана, још важније да школске екскурзије и групе младих непрестано долазе током године на Крф.

– Задатак државе, а и ја сам део државног апарата, мада на најнижем нивоу, јесте да подсећа и пројектује вредности из наше историје и да ту велику жртву целе једне генерације, у складу са филозофијом времена у којем живимо, покуша да претвори у потребу младих за пожртвовањем. То је услов да наш живот добије пуноћу, да добије димензију коју је заиста тешко постићи кроз друштвене мреже, ријалити програме, селфи фотографије, бројање лајкова… – сматра кустос.

– Деца треба да виде и Париз, и Праг, и Беч, али овде на Крфу се гради идентитет. Уколико то пренебрегнемо и све препустимо ентузијазму појединца, добићемо генерацију која ће ићи у том правцу површног хедонизма и која ће песму „Тамо далеко” слушати као љубавни шлагер – поручује Сарамандић и додатно објашњава зашто је за формирање здравог патриотског идентитета важно да сваки грађанин Србије, а посебно млади, дође на ово место и осети шум таласа и енергију.

----------------------------------------------------------------

Дедови Солунци

И Љубомирови дедови и по оцу и мајци боравили су на Крфу 1916. године после преласка Албаније. Стојан Сарамандић је био припадник војног санитета и касније је боравио у Ници. Нажалост, умро је по завршетку Другог светског рата и Љубомир га не памти. Други деда Драгић Милошевић био је официр војске Краљевине Југославије, али се по завршетку Другог светског рата пензионисао. Његове приче памти, али сасвим бледо, а оно што му је остало у сећању јесте то да је Крф помињао са великом топлином. Књигу „Ходочашће на Крф” написао је и њима у захвалност. Појединци га врло често питају да ли зна судбину њихових предака. Иако покуша да пронађе неки траг који води до јединице која је у то време била смештена на Крфу, тешко је одговорити на то питање, јер музејска поставка прати колективну судбину српске војске. Међутим, Љубомир мисли да монопол на патриотизам заиста нико не би требало да има, јер је, како истиче, за разлику од Другог светског рата, ово један од ретких историјских тренутака који не изазива конфузију и поделу у идеолошком погледу и да смо сви ми на неки начин потомци.

----------------------------------------------------------------

Непримерено питање

– Посетиоци ми врло често постављају питање „Да ли је то повлачење била грешка?” Први пут сам био мало збуњен, а онда сам се сетио и одговорио стихом из песме „Тамо далеко” да је то „српској војсци једини био пут”. Да је било другог пута, ишли би њиме. По мом уверењу, тај историјски тренутак, који је после једног века прерастао у светињу, треба сагледавати у складу са филозофијом времена и околностима које су тада биле. Разумем ту резигнираност, али не мислим да су наши преци свесно кренули у погибију. Кад је донета та одлука нико није знао шта ће се догодити. То преиспитивање, чини ми се, води ка неком нихилизму и дефетизму. Замислите кад бих групи ученика рекао: „Знате, децо, то је била грешка.” Како би они реаговали? Онда би свако од њих с правом могао да се запита „Па, што бих се ја жртвовао за било шта?” Велики сам противник таквог става. Можемо из тога да извучемо неку поуку за будућност, али овај историјски тренутак морамо да оставимо такав какав јесте, јер је део идентитета сваког појединца и ако га осумњичимо, онда сумњичимо сами себе и сваку државну институцију – поручује Љубомир Сарамандић.

----------------------------------------------------------------

О симболима…

– За мене су најузбудљивији тренуци били када је на првим комеморативним свечаностима 2004. године интонирана химна „Боже правде”. Ја сам, стицајем околности, први пут изван Србије, 2006. године на српској кући поставио заставу Србије. Међутим, симболи сами по себи нису довољни. Зашто? Ако се задржимо само на симболима и пренебрегнемо особине које су наши преци испољили тада на Крфу, и које врло често истичем, поготово када се младима обраћам: да српски војници тада ниједну гране маслине нису поломили, ниједну крађу, ни тучу нису починили, да су били учтиви према крфским женама, одговорни према туђој имовини, дисциплиновани као државни чиновници… онда добијамо један плашт испод кога могу да се крију најмрачнији садржаји, типа навијачке мафије. А шта је то него групе младих организованих на криминогеној основи, које, што је најтрагичније, врло често користе симболе из Првог светског рата – упозорава.