Одбрана неистинама

Уместо аргумената, Константиновић покушава да буде духовит на мој рачун, покушава да омаловажи мој издавачки и ауторски рад... То више говори о њему него о мени. Његов говор, нажалост, не досеже ни до елементарног кућног васпитања, а које је могао да стекне у кући универзитетских професора. Уместо аргумената он посеже за увредама и брани се и даље неистинама. Да га подсетим, пошто је у овом случају Константиновић представник државе, јавни дијалог подразумева културу, аргументе, отвореност, спремност да се уважи други...  И призна грешка...

И врапци у Србији знају да је Плави јахач, мала издавачка кућа коју водим, направила  имиџ на слогану – Тајна , мирис и стваралаштво жена...Једина смо таква кућа у региону и двадесет година истрајавамо на том издавачком и космополитском концепту, без помоћи државе.

За неупућене, попут Милоша Константиновића, поменућу само неке светски познате ауторке које смо објавили: Вирџинију Вулф, Арундати Рој, Исидору Секулић, Маргерит Јурсенар, Симон де Бовоар, Патришу Хајсмит, Ксенију Атанасијевић, Натали Сарот, Лауру Ескивел... Управо припремамо Маргерит Дирас и Аницу Савић Ребац... Објавили смо биографије Марине Абрамовић, Мајке Терезе, Едит Пјаф, Мелине Меркури, Едит Штајн...По коју цену, без подршке државе, како сам опстала, то само ја знам, али то није предмет ове полемике.

 Константиновић, бахат и осион, и даље покушава да засени јавност неистинама!!! Сви подаци које износим у тексту, нису никаква тајна,  могу се наћи на Сајту Министарства културе Србије...Ту је и податак, како је Константиновић, постао „човек од великог поверења“  Младена Весковића, службеника Министарства. Ако погледате један други сегмент Конкурса Министарства,  који се односи на књижевне манифестације и награде, све вам је јасно. После Пен клуба Србије, две године узастопце, 2015. и 2014. Удружење књижевних преводилаца Србије, чији је председник Константиновић, добија највеће донације од Министарства. То су милиони, за коју активност, само за доделу преводилачких награда...

 И да поново подсетим јавност на неистине Константиновића.  

Прва неистина. Лажна је његова тврдња да моја књига „Леди Пеџет и њени Срби“ није добила подршку комисије за превод на енглески језик,  јер „комисија не  подржава историографске књиге”, што није тачно. У последње две године, Министарство је подржало више таквих књига...

 Друга неистина. Константиновић жели да нас убеди да је нормално да се за превод Гаталичине књиге „Велики рат“ на француски, за књигу од 495 страница,  исплати 17.600 евра!? Било би добро  да нам образложи  којим су се то критеријима руководили чланови Комисије, у ситуацији кад на истом конкурсу 2014. и 2015, исти чланови комисије, за  преводе дела Филипа Давида, Милорада Павића, Данила Киша, Иве Андрића, додељују две до три хиљаде евра!?  

Трећа неистина. У случају превода Гаталичине књиге на енглески језик, „Истрос бук” треба да добије 8.000 евра...Комисија је прекршила правила и процедуру конкурса... Константиновић покушава да замени тезе... Књига није могла ни да конкурише на конкурсу из 2015. Са закашњењем од годину дана,  јер је преведена, објављена и представљена  у Лондону 2014...Књига претходно није била ни на једном конкурсу Министарства. Било би занимљиво, да нека ревизорска комисија, Владе Србије, анализира конкурсе, новац, личности, организоване групе, кланове који се ту појављују... Био би то веома интересантан и интригантан материјал....