Поточари чекају Клинтона, српске спомен-собе никога

Од нашег специјалног извештача

Већ од поднева формира се дуга колона возила ка Поточарима. Бошњаци из Босне платили су приватни смештај и поставили су шаторе у двориштима приватних кућа, муслиманских или српских, свеједно им је. На стотине новинара и фоторепортера заузимају што боље позиције за данашње извештавање са обележавања 20 година од злочина над Муслиманима из Сребренице.

Да, био је то злочин. У киоску наспрам улаза у Меморијални центар, где преко снажног појачала одјекује глас хоџе, а мушкарци клањају џума намаз, жена која продаје видео-филмове и књиге о Босни, Сребреници и страдању заробљених Бошњака у јулу 1995. године, потресно говори:

– Ту ми лежи син Фејзо. Имао је 19 година. Ту лежи и мој муж Хамед – позива ме Фадила Ефендић да јој приђем. Чула је да долазим из београдске „Политике“. Обрадовала се. Њен Хамед је до рата читао само „Политику“. И она, заједно са њим.

– И у Сребреници, и у Сарајеву и у Београду, некоме је рат рај, а некоме пакао. Тако је одувек било – говори она, мајка Сребренице. Изгубила је сина и мужа, али не жели да учествује ни у једном од бројних маршева мира који као да се из свих градова Босне сливају у Поточаре. Од Жепе до Витеза марширају Бошњаци, а у једној од колона је и америчка амбасадорка Морин Кормак.

Госпођа Фадила живи у својим успоменама. Она жели да свој бол подели само са своје две пријатељице из Сребренице, које једнако жале за оном, прокаженом старом Југославијом и оним временом, које се сада помиње као јеретичко.

– Било је то време, нека чују ови млађи, када је владала истинска демократија, али ми то нисмо знали. Онда су нас завадили и пала је крв. Сада је све завршено. Сада је за све нас крај – прича Фадила Ефендић.

Поздравља ме с осмехом та жена која не експлоатише своју трагедију и не брендира своју жалост. Помислио сам на то, пошто сам пола сата раније био у сабласно празној Спомен-соби Срба, жртава рата Братунца. Постављене су 804 фотографије људи које су убиле снаге под командом Насера Орића. Најмлађа жртва имала је пет година. Мирко Петровић, рођен 1920. године, убијен је у истом дану, 1992. године, заједно са своја два унука.

Оно што госпођу Фадилу чини истинском хероином бошњачко-српске драме јесте то што она и поред огромног губитка не дели жртве по пореклу, већ проклиње судбину која ју је задесила. У њој нема гнева или мржње.

Чије су жртве вредније? Треба ли лицитирати са мртвима, или им се поклонити и извинити, ма ком се Богу молили? Председник борачког удружења у Братунцу Небојша Лукић резигнирано каже како истина представља само оно што се заврти на Си-Ен-Ену или Би-Би-Сију.    

Излазим из те собе успомена на српске жртве које не посећују амбасадори. У собу са црно-белим фотографијама данас неће ући некадашњи амерички председник Бил Клинтон или турски премијер Ахмет Давутоглу, нити ће тамо завирити председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић.

Чекам десетак минута да ме у суседној згради прими начелник општине Братунац Недељко Млађеновић. Али, гост који разговара с њим далеко је важнији. То је амерички амбасадор при ОЕБС-у Џонатан Мур, некадашњи други човек америчког велепосланства у Сарајеву.

Мур излази задовољан, Недељко иза њега жудно пали цигарету. Мур ми каже да је за све сиромашне општине, без обзира да ли је реч о Братунцу или Сребреници, најважније да их међународна заједница не памти само 11. јула, када је Дан сећања на сребреничке жртве.

– Важно је да бринемо о људима свакога дана, сваке године. Да сваки дан буде миран – прича Мур који ће бити на челу делегације ОЕБС-а у Поточарима. Посебно му је важно јер долази премијер Србије Александар Вучић.

– Није долазак Вучића важан само због помирења и будућности свих народа у региону, већ и зато што је Србија земља која председава ОЕБС-у – наставља Мур, не скривајући да има одличне односе са својим шефом, макар и формалним. Наиме, Мур је добро стоји са шефом српске дипломатије Ивицом Дачићем.   

Начелник општине Братунац, Недељко, не гаси цигарету. Спрема се за данашњи дан. Најмање 12 хеликоптера са страним делегацијама слетеће на његову територију. Вучић ће, вероватно, слетети на стадион у Љубовији, а потом ће аутомобилом кренути ка Поточарима, иако на апликацији свог телефона читам вест да министар полиције Небојша Стефановић упозорава да екстремне групе стижу у Сребреницу и да није сигуран да би Вучић требало да се појави у Поточарима. Недељко обећава да неће бити тамо. Не жели, сматра обележавање Дана сећања „великом режијом“.

Свега неколико минута вожње је потребно да се дође од Братунца до Поточара. Не примећујем на први поглед никакве екстремисте, мада су дворишта претворена у насеља шатора, а уморни људи леже на трави или седе у хладовини, са паролама којима величају Босну и сребреничке жртве.

Сустижем двојицу учесника марша од Витеза до Сребренице, са којима заједно улазим у Спомен-собу сребреничких жртава, у уклету фабрику акумулатора, где су снаге босанских Срба стрељале заробљенике.

Била је то џиновска фабрика, какву је данас немогуће замислити. И уместо да су се тамо производили све време акумулатори, како је требало да буде, да је неко слушао вапаје Фадиле Ефенедић, производила се смрт.

У хали су постављене фотографије Слободана Милошевића, Радована Караџића, Ратка Младића и неколико генерала Војске Републике Српске којима се судило за масакр у Сребреници. Али, на зидовима доминирају и фотографије мајки Сребренице, док је у централном делу постављен студио, па на известан начин та хала подсећа на уметничку галерију у којој се изводе перформанси.

Али, није било тако средином јула 1995. године у тој напуштеној фабрици, нити је било тако у селима у које је упадао Насер Орић из Сребренице, која се налазила под контролом снага Уједињених нација.

– Не бих са Србином попио ни кафу. Не љути се због тога – каже ми Суад. Заједно са Арифом, био је међу тридесетчетворо људи који су три дана марширали од Незука до Поточара.

Било је довољно да 10 минута нас тројица прошетамо фабриком ужаса. Било је довољно да разменимо телефоне и видимо се на кафи. Ћаскали смо, наиме, о старим добрим временима.

У Поточаре стижу нови посетиоци. Млади репортер кантоналне телевизије из Бихаћа у Меморијалном центру Поточари интервјуише знојавог хрватског бранитеља Срећка Карића из Загреба, који је предводио вуковарске маратонце. Трчали су 230 километара, промовишући жртве Вуковара и жртве Сребренице.

– Порука је, ипак, да не желимо издвајати жртве. Ни бошњачке, ни хрватске ни српске. Дошли смо с том поруком – говори Карић.

Посматрам Винка Пуљића, надбискупа врхбосанског, који је дошао са верницима из Сиракузе. Донели су у посуди сузе Мајке Божје, као реликвије.

Возимо даље, ка Сребреници, сиромашном градићу у ком председник Скупштине општине Сребреница Србин Милош Миловановић посматра назив улице „Сребренички одреди“ и признаје да не зна о којим се одредима ради.

– Ваљда су били партизански – претпоставља Милош. Ни он не жели да данас присуствује комеморативној свечаности у Поточарима.

– Када неки Бошњак буде једном посетио стратиште Срба, посетићу и ја њихово. До тада, не желим да само Срби показују кајање.

Поред њега пролази заменица начелника општине Биљана Ракић. Њој су муслимански војници убили оца Миодрага 1992. године. Неће отићи у Поточаре.

Срби и Бошњаци сада, после година рата и мржње, живе заједно у Сребреници. Заједно деле и власт. Али, свако одлази у своје спомен-собе.