На „Моторхед” и на штакама

Нови Сад – Тачно на време, мерено изгледа астрономски часовником, загрмеле су гитаре легендарног „Моторхеда” у петак вече на Главној бини фестивала „Егзит”. Прва нумера „Ми смо Моторхеди”, и десетине хиљада људи на ледини диже руке из мрака. Светла ласера им бију у лица, скачу. Јесте, они су „Моторхед” обожаваоци и ово је концерт на који су чекали месецима.

У сумрак, који се нешто пре 21 сат спустио над Петроварадинском тврђавом, ништа није личило да ће ту на ледини само сат касније пред бројном публиком прашити жестоки хард рок. До тада, стотинак људи креће се или стоји око фестивалске бине и штандова на којима се пићем снабдева уз посебну картицу, на коју се претходно уплаћује новац. Река људи пристиже на капије „Егзита”, где их полиција детаљно претреса: девојке у ред код полицајки, момци код мушких службеника. Један је већ „зарадио” лисице на рукама, а таман се попео уз калдрму колског улаза тврђаве. Они који годинама посећују „Егзит”, не сећају се да је обезбеђење било „баш такво” – на сваком кораку униформисана лива и ознаке противтерористичке јединице, а ту су и полицијски пси.

Главна бина се брзо пуни, поједине фанове ни повреде ноге не спречавају да се уз помоћ штака успењу на тврђаву и слушају концерте. Много их је у црним мајицама, са натписом „Моторхед”, али оне могу и да се купе: најскупље коштају 3.000 динара.

Гитарски звук се пролама са Главне бине, вођа бенда Леми Килмистер пита чује ли се то тамо доле и треба ли још појачати, а маса узвраћа вриском. За то време, бина „Експлозив” је празна, сви су ионако са групом „Моторхед”.

Неколицина се њише испред „Реге” сцене, не хају превише за еуфорију оних који трчећи журе на концерт који је почео тачно по сатници.

На оближњој „Фјужн” бини репује Марчело, праћен „Напетим квинтетом”, омладинци цупкају с ноге на ногу, дижу руке, узвраћају на позив ангажованог репера, свиђа им се да са њим певају и понављају рефрен песме „Лаж”: „Свуда само лаж / на улицама лаж / на удицама лаж / у урлицима лаж...”

Осим странаца међу којима је много Британаца, Француза, Италијана, посетиоци фестивала су и Новосађани који ове године због жичане ограде и великих рекламних паноа за које се побринуо организатор фестивала више не могу да се, између два концерта, окупљају у својој „бази” – омиљеној локацији на тврђави, тзв. „уличици” и код „Слаћкаре”, омеђеној хотелом и зградом Архива града у којој је неколико малих приватних кафеа. Бесни су и власници кафеа, који кажу да порез плаћају целе године, а да им сада неко одузима право на рад. Из „Егзит тима” узвраћају да они као организатори фестивала не могу да одговарају за пиће и храну који се ту продају. А има нешто и у уговорима са спонзорима који не дозвољавају продају конкурентских производа.

Без конкуренције те ноћи биле су и девојке са крилима од паперја, окићене светлуцавим и звецкавим украсима на боковима, које су на бини смештеној у једном од шанчева размрдавале публику у бразилском ритму.

На другој страни тврђаве, у белим шаторима на доњем платоу који води до Главне бине, чекало се у редовима за фризуру, шминкање лица и осликавање тела, а стручњацима се у руке препуштало и за масажу, све до пред поноћ када је на Главној бини почео концерт британске сензације Тома Одела.

На платоу Петроварадинске тврђаве са кога се види Нови Сад, плоче је вртела звезда некадашње југословенске музичке сцене Марина Перазић, а до свитања се ђускало на „Денс арени”, уз светска имена каква су ди-џеј Хардвел и Ерик Касел...

С. Ковачевић

-----------------------------------------

За пиво и пљескавицу 525-565 динара

На „Егзит” је забрањено уносити сопствену храну и пиће. Сви који са лименкама или флашама крену, морају да их баце у контејнер пред фестивалским капијама. На фестивалу је у понуди пиво по цени од 225 до 265 динара, за парче пице, мали гирос и палачинку треба издвојити по 200, а за пљескавицу 300 динара.