Све више судија пред дисциплинским тужиоцем

Из године у годину све је већи број судија који због пропуста у свом раду завршавају пред дисциплинским тужиоцем. Правила нема: подједнако често одговарају и младе и судије са богатим радним искуством, а неретко се дешава да један делилац правде дисциплински одговара и по неколико пута. Разлози због којих се најчешће тражи њихова дисциплинска одговорност су што судске одлуке не израђују у законом прописаном року и неоправдано одуговлаче поступак. На рад судија могу да се жале сви: странке у поступку, тужиоци, адвокати, председници судова...

Мирјана Илић, дисциплински тужилац Високог савета судства (ВСС), каже да на рад судија у већини случајева притужбе имају странке у парничним и извршним предметима, а у последње време и председници судова.

– Чињеница је да се одлуке у извршним поступцима не спроводе ажурно, да неке парнице у унутрашњости Србије трају и по 15 година, па је некако и за очекивати да је највише притужби на рад судије баш у овим материјама. Због начина на који судије поступају са странкама све чешће се жале адвокати, док председници судова дисциплинске пријаве подносе углавном због неблаговремене израде судских одлука. У односу на раније године, у 2014. стигао је велики број пријава које су поднели председници судова. Само председник Врховног касационог суда (ВКС) је прошле године поднео око 20 пријава. Оне су поднете због кашњења у изради одлука. Судије морају да се дисциплинују, више да уважавају странке у поступку и адвокате. Када им укажемо на то, правдају се да се странке у судници бахато понашају, провоцирају, злоупотребљавају процесна права. Међутим, то никако не може да им буде оправдање пошто судије имају процесна овлашћења која им омогућавају да то спрече – каже Илићева.

Овакав начин понашања углавном је карактеристичан за судије прекршајних судова јер су они релативно скоро бирани за судије (до тада су били органи управе) и још нису заузеле правилан став у поступању и опхођењу према странкама.

На питање да ли чињеницу да је све више председника судова који подносе дисциплинске пријаве против судија може да се окарактерише као вид притиска на њих или њихову независност, Илићева одрично одговара.

– Председници судова никада пријаве не подносе због донетих одлука него што судија одлуку није израдио у законом прописаном року, зато што није заказивао рочишта, зато што предмет није доставио извршном одељењу како би се извршила кривична санкција. То је недисциплина, неоправдано поступање судија. Никада ниједан председник суда није поднео пријаву судије због његовог одлучивања. У току 2012. и 2013. године било је око три стотине одлука које нису урађене у законском року – наводи дисциплински тужилац.

Када се нађу пред неким од дисциплинских органа, „прозване” судије различито реагују. Оно што је свима заједничко, према речима наше саговорнице, јесте да осећају нелагоду.

– Када је реч о одуговлачењу поступка или кашњењу израде одлука већина судија је свесна да је погрешила, али покушава да се брани. Износе различита оправдања: да су били на боловању, да нису имали сараднике да им помогну, да није било слободних судница. Све те наводе проверавамо и ценимо. Судије достављају доказе да су истовремено поступали у сложеним и медијски актуелним предметима. Дешава се и да буду некоректне, да исказују одређени анимозитет према дисциплинским органима... Ја сам неколико пута доживела непријатност на дисциплинском рочишту. Судије, колеге, морају да разумеју да нисмо џелати, да нисмо ту да тражимо њихове грешке. Уосталом, ми не поступамо по службеној дужности, него по пријави. Ту смо и да пружимо судијама заштиту од неоправдане критике њиховог рада – објашњава дисциплински тужилац ВСС.

----------------------------------

Случај судије Вучинића

Случај судије Посебног одељења Вишег суда у Београду Владимира Вучинића који је, како је у другостепеном поступку утврдио ВСС, починио лакши дисциплински прекршај када је за „Политику” коментарисао своје одлуке у предмету Мирослава Мишковића, на неки начин је посебан.

– То је први предмет у којем је судија тражио да поступак буде отворен за јавност. Његови коментари су предмет у случају „Мишковић” издвојили од осталих, иако је реч о кривичном делу злоупотребе службеног положаја, којих је на хиљаде... У јавности је створена слика да се нешто ради мимо закона. Саме судије уздржавањем од коментарисања судских одлука доприносе унапређењу и очувању угледа суда и судија – каже Мирјана Илић, дисциплински тужилац Високог савета судства.