Шта се заправо догодило Грчкој?

Пре само десет година читавом Балкану се гарантовало да ће у разумном року и без додатних услова бити део просперитетне Европске уније, а управо је Грчка требало да буде мотор те интеграције. Покренут је „Хеленски програм” за брзи завршетак тада и даље „паневропског” Коридора 10, седиште Европске агенције за реконструкцију Балкана смештено је у Солун, а о престижу Грчке сведочило је и организовање Олимпијских игара те 2004. године.

Након десет година Грчкој се Словачка наводи као пример, а њеног премијера преслишавају посланици Европског парламента као у основној школи на крају тромесечја. Европско залеђе Грчке, у које спада и Србија, данас има надимак „османска група”, а његова интеграција у ЕУ је суспендована.

Да ли се оваква брза промена заиста може објаснити „недостатком реформи” или је ситуација комплекснија и тражи дубље разумевање? Једно је сигурно: без схватања грчке драме, нећемо наћи одговор ни на наше дилеме.

Да би се разумела данашња Грчка, морамо имати у виду неколико ствари. Прво, за савремене појмове Грчка је сиромашна земља, без ресурса. Главни енергент је лигнит, што је кочница развоја, као и у случају Србије. Обрадиве земље нема много, а балканским планинским ланцима сурово је одвојена од плодне Панонске низије и остатка европског континента.

Друго, имајући у виду неприступачност великог дела терена континенталне Грчке и разуђеност њене обале, постаје јасно да је успостављање јаке централне власти, универзалних јавних услуга и ефикасне пореске контроле изузетно компликовано и скупо. Треће, Грчка има егзистенцијални императив да сачува контролу над Егејским морем и да парира Турској, што исто кошта. Очекивати да Грчка има војни буџет као Словачка, или да, упркос свим претходно наведеним хендикепима, буде ефикасна држава са малим јавним сектором попут Естоније – није реално.

Важно је разумети и да постојање само неколико локација и активности које су исплативе на међународном тржишту (Атина, Солун, међународна трговина и туризам) утиче на неравномерну концентрацију капитала и велико раслојавање друштва. Ту треба тражити узроке историјског расцепа на левицу и десницу, још од 1946. године. Сетимо се из нашег примера да тамо где постоји квазиидеолошка подела (демократе – радикали, еврофанатици – антиевропљани итд.), ту почиње популизам, клијентeлизам и партијска држава.

Све ове околности донедавно нису неизбежно подразумевале банкрот Грчке. Европа је до 2009. године имала амбицију да буде глобални актер и да кроз интерну еволуцију прерасте у истинску политичку унију. Таква унија би имала снаге и средстава да неутралише хендикепе појединих држава чланица и да помири разлике у степену развоја чланица, кроз финансирање кохезије и солидарност. То је била та Европа која је свесно Грцима прогледала кроз прсте за неке ствари како би постали део еврозоне, а заузврат добила стратешку станицу на Медитерану и светионик за друге балканске државе.

Међутим, од избијањa кризе 2009. године, Европа постаје униформна, са једним економским моделом, који је издигнут малтене на ниво идеологије. Буџетска дисциплина и штедња морају се применити одмах, без обзира на специфичности појединих држава и њихове различите развојне циклусе. Одступања од прописаног модела не могу се правдати нити објаснити објективним условима и ограничењима. Узрок одступања лежи искључиво у недостатку храбрости и одлучности да се спроведу реформе, у лењости и антимодерној свести, каже актуелни наратив. Видели смо из описа Грчке ситуације да то није баш тако.

ЕУ се од потенцијалне политичке уније поново свела на економску организацију, засновану на техничким правилима и униформним рецептима, а визија Европе као глобалног актера мутирала је у идеју Европе тврђаве. У данашњој „каролиншкој” Европи, нема места за специфичну „медитеранску” или још мање „хеленску” Европу. Уз све то, Грчка има и додатни проблем.

Крај хладног рата означио је губитак релевантности источног Медитерана за западни свет. Грчка је у другој половини 20. века била важна карика у спречавању Русије да продре у Медитеран. Грчка армија и трговачка флота деценијама су биле на америчким стероидима. То време је, међутим, прошло, а завршни чин се десио 2007. године, када је уласком Румуније и Бугарске, Грчка престала да буде једина испостава ЕУ на Балкану. Грци нису до краја разумели те промене. Звучи познато?

Сириза представља очајнички крик дављеника коме нико са стране не помаже, идеолошки одговор на идеологију либералног поретка и штедње, али не и трајно решење. Чињеница да се Европа уплашила скока у непознато, што би била ампутација Грчке, не мења суштину. Чињеница да је нови хладни рат најбоља ствар која се са геополитичког гледишта Грчкој могла догодити неће учинити да разлике и проблеми нестану.

Грчкој неће помоћи левичарска идеологија, већ разумевање сопствене позиције, поменутих трендова, рационално повлачење потеза и изградња елементарног друштвеног консензуса за ново време које долази. То је важна лекција и за Србију.