Опортунистички преображај „госпође холокауст”

Савет безбедности је одбио да злочин у Сребреници назове геноцидом, што је америчка амбасадорка у УН доживела врло лично – каријеру је направила навијањем за Бошњаке у босанском рату, заговарајући „хуманитарне” војне интервенције и инсистирајући да је готово сваки масовни злочин безмало холокауст.

Саманта Пауер је после недавног гласања о британској резолуцији изјавила да је „руски вето нова мрља на угледу СБ” и да Александар Вучић мора да се „суочи са истином о геноциду и као такву је прихвати”, заборављајући да је и сама престала да масакр над Јерменима назива геноцидом када је постала саветница председника Барака Обаме, а пре две године и представница САД у УН.

Како су јој се отварале прилике за напредовање у влади, тако јој је постајало све теже да остане доследни либерал, заговорник идеје да САД имају обавезу и право да се из чисто моралних разлога војно мешају у сукобе широм света. Хуманитарне интервенције је почела да пропагира као млади ратни извештач из Босне. Писање о сукобу о којем ништа није знала био је готово њен први новинарски задатак, али јој је неколико дана било довољно да схвати ко је „лош момак”, уживи се у улогу судије и позове САД да бомбардују српске снаге. Отворено се ставила на страну Бошњака, практикујући ону врсту журнализма по којој је позната и Кристијана Аманпур.

У њиховом ангажованом новинарству извештач није непристрасни посматрач, већ активни учесник догађаја кога уопште не занима како друга или трећа страна виде конфликт. Страшно је замерила председнику Билу Клинтону што својевремено није интервенисао у БиХ и Руанди. Критиковала је Вашингтон као хегемона који се војно ангажује искључиво када су угрожени амерички интереси, а не и када треба зауставити крвопролиће.

И касније је као аутор и предавач на Харварду често откривала понеки геноцид, што јој је донело материјал за „Пулицером” награђену књигу „Проблем из пакла”, али и титулу „госпође холокауст”.

Па опет, када је као блиска Обамина пријатељица и амбасадорка у УН добила прилику да османски злочин над милион и по људи, жена, деце и стараца назове геноцидом, заћутала је као да никада није била активиста за људска права. Као новинарка и ауторка осуђивала је Клинтонове сараднике који су остали у влади иако се нису слагали са његовом пасивношћу у БиХ. Ипак, неким савршеним преображајем постала је управо оно што је критиковала.

Не подноси оставку у УН иако Обама, свестан значаја Турске, одбија да трагедију Јермена назове геноцидом. Није дала отказ ни када је председник одустао од бомбардовања Сирије, што је по њој морало да се учини из „моралних” разлога, јер је Башар ел Асад користио хемијско оружје „против сопственог народа”.

То није било први пут да се Американка ирског порекла, са дипломама Јејла и Харварда, одрекла убеђења ради политичког опортунизма. Чим је схватила да ће јој сукоб са Хилари Клинтон упропастити изгледе за државничку каријеру, повукла је изјаву да је бивша прва дама, данас кандидаткиња за председника, „монструм”. Изрекла је то у жару борбе између Обаме и Клинтонове за страначку номинацију на изборима 2008, али је касније истакла да то никада није мислила.

Са женом коју је назвала монструмом, а коју је Обама изабрао за државну секретарку, заједно је радила на бомбардовању Либије и свргавању Муамера ел Гадафија 2011. Верује се да је управо Пауерова допринела Обаминој одлуци да се војно укључи на страни побуњеника да би, како је она сматрала, спречио Гадафија да изврши – геноцид.

Тој наводној хуманитарној интервенцији, а у ствари помагању једној страни да добије рат, противио се тадашњи министар одбране Роберт Гејтс. У мемоарима је написао да је због људи као што је Обамина саветница морао од Беле куће да крије војне опције јер „они то не схватају и ’стручњаци’ као Саманта Пауер ће одлучити када треба војно да се ангажујемо”.

Либијски фијаско је није одвратио од заговарања уласка у Сирију да би се, погађате, Башар ел Асад спречио у намери да хемијским оружјем побије сопствени народ. Ипак, када је Обама одустао од намере да бомбардује Дамаск, Пауерова је престала да говори о злочинима у Сирији које само Америка може да заустави.

Чак ни скорашњи профил у „Њујоркеру”, који је пробао да је прикаже у најбољем светлу, није могао а да не устврди да је мало шта остало од њене наводно принципијелне борбе за правду. Када се пре две године појавила на саслушању пред сенаторима, од чијег је гласања зависило да ли ће и стварно постати амбасадорка у УН, изјавила је да је „претерала” када је у чланку у „Њу рипаблику” констатовала да су многобројни „злочини које су извршиле, спонзорисале и дозволиле САД ”. За сваки случај је додала да је „Америка најбоља земља на свету”. Одговорила је и да више не мисли да је Америка империја, како је пре државничке каријере писала о својој земљи. Зато је један њен критичар казао да је она „апаратчик чија воља за додворавањем не познаје границе”.

Ипак, мора јој се признати да је у погледу Сребренице остала доследна. Срећом по углед Саманте Пауер, Србија је мала земља без америчке заштите, јаке економије, 70 милиона становника или нуклеарног оружја, па амбасадорка слободно може српском премијеру да саспе да нема помирења без признавања геноцида.