По подршку у амбасаду

Недавно је председник Врховног суда Републике Српске затражио од америчке амбасаде, ОХР-а и Европске комисије да га заштите у поступку избора председника Врховног суда. Према медијским извештајима, председник је поново конкурисао на позицију председника Врховног суда, иако је на тој позицији већ два узастопна мандата (12 година), али се уплашио да би могао бити елиминисан због личних неспоразума са председником Високог судског и тужилачког савета.

Случај је вишеструко занимљив и поучан. Зашто човек који је позван да примењује законе и штити владавину права мисли да је амбасада моћне државе место на коме може добити заштиту било које врсте? Зашто председник највишег суда, кога је на ту позицију изабрало независно тело (Високи судски и тужилачки савет), не верује у институцију која га је изабрала да професионално, независно и ефикасно примењује право своје земље? Зашто човек посвећен правди и правном поретку тражи заштиту у амбасади? По каквом се то кодексу понашају наше судије? Могу ли грађани веровати да им правду деле моралне и независне судије? Очигледно, много је питања на која би неко требало да одговори.

Одласци судија и функционера правосуђа у амбасаде западних земаља и канцеларије међународних институција у БиХ постали су готово нормална појава. Незамислива су именовања функционера у најважније правосудне институције без лобирања по амбасадама и тражења подршке од високог представника и других међународних званичника. Више пута сам слушао кандидате који су се пре избора јавно хвалили како имају подршку америчке амбасаде и високог представника. Случај председника Врховног суда Републике Српске показује колико је овај феномен узео маха.

У БиХ су амбасадори појединих западних земаља редовни посетиоци државних правосудних институција – Тужилаштва и Суда БиХ. Прошле године је у једној недељи кроз Суд БиХ продефиловало пет амбасадора. Сваки пут би после њихове посете уследило саопштење како они и њихове земље „дају пуну подршку независности” правосуђа у БиХ. Када би којим случајем председници владе, или министри правде, долазили у посете судовима, ти исти амбасадори би то осудили као угрожавање независности и политички притисак на правосуђе.

Високи функционер Владе Србије испричао ми је прошле године како и судије у Београду одлазе у америчку амбасаду и Канцеларију Европске комисије да лобирају за своје позиције и цинкаре власти своје земље. Према писању медија, неки су тамо носили предмете и доказе.

Изгледа да правосуђе у земљама региона тихо прелази у руке међународне заједнице! Независност, као циљ реформе, добила је неочекивану инверзију: правосуђе постаје марионетски систем у коме се правосудне политике и важне одлуке доносе на захтев и уз одобрења амбасадора и влада страних земаља. Неко ће цинично рећи да је то логичан исход праксе коју су увели политичари, одлазећи по подршку у амбасаде, као и одсуства владиних стратегија реформе сектора правде и прихватања политике наметања закона и разних пројеката кроз моделе донаторске помоћи. Има у томе макар зрно истине, али шта се догађа са кодексом људи који би морали знати докле сежу границе моралности и шта подразумева кодекс професионалне етике?

Могуће је донекле разумети интересовања међународних званичника за правосуђе, па чак и њихово уплитање у поједине случајеве. Има у опису њиховог дипломатског интересовања много разлога за недипломатску праксу и неразумљиву дрскост. Али, шта тера судије да газе достојанство своје професије и одлазе да подршку и правду траже тамо где она никада није постојала и где баш за њих не би смела постојати? Како такав судија може уопште бити у служби правног поретка своје земље?

Ко треба да заведе ред у овом хаотичном поретку? Сигурно то неће учинити амбасаде и међународне организације, алибивладе и независни регулатори правосудног система морали.

Судија Суда БиХ и први председник Високог судског и тужилачког савета БиХ