Сан косовске ноћи

Пролеће је. Стојим на улици; читај шири сеоски пут што низ село води до џаде, макадамске магистрале којом у варош иде ,,пошта”, сивозелени аутобус са степеницама до крова. По његовом прашњавом облаку, који је остављао иза себе, увек смо знали колико је сати и да је дошла ,,Политика”. Звали су ту ,,улицу” некад и београдска, јер је пре ,,оног” рата из села на Београдском универзитету било четрнаест студената...

Из куће се повремено чује глас моје тетке и провера да ли сам ту... Ја сам увек ту... Стиже и потпитање шта радим? Ту сам и, поносно додајем, гађам тицу, тетка.

Пре трена једна тамна сенка скиде пролећно сунце са мога лица и громовничка осуда ћерке Бећа Зулетина Влаховића, командира ровачко-морачког батаљона црногорске војске са Скадра 1912, моје најдраже тетке Виде, просу се по мени. ,,Стрелица ти модра срце промодрела, па те на носила носили. А знаш ли, чудо те не знало, да је то сестра Лазарева!!!

Шта је она Лазару или Лазар њој да јој је дражи од детета драге сестричине које је узела из једног од тада многих београдских домова за ратну сирочад??? Код Шекспира је лако наћи одговор. ,,Шта је он Хекуби или Хекуба њему...”, јер се ради о изванредном доживљају глумца, али овде се не ради о позоришту или народној песми... Ово је више од игре.

Која је то реч која би заслужила тежину одговора? Владика Раде је рекао да је реч оно што човека одваја од ,,проче животиње”. Историја је пуна сећања тј. сведочанстава да се у њу увек верује, све док се не појави на тржишту интересних сфера. Од своје првобитности и једноставности истине, реч постаје китњастија, надувенија, патетичнија и не личећи више на свој пракорен... лажна. Смисао речи у које људи воле да верују, као што су Правда, Истина, Једнакост, Закон, данас зависи од тога који их модни креатор које политичке, економске и војне силесије облачи. Некад је то ,,братски интернационализам”, сада су то ,,глобални интереси”. Није важно. ,,Gens suma sumus”, пише на једној новчаници.

Губећи своје првобитно значење, под притиском преког налога времена, реч, хтела не хтела, уступа своје место сећању, уз сву опасност пристрасности и мањка објективности које оно носи.

Осамдесете су године. Представа ,,Горски вијенац”, после једва искамчених дозвола министарства државе, па републике, па покрајине, одиграва се у најлепшој, историјској сценографији, Пећкој патријаршији. Сестра Батрићева тужи за братом, као некад млада Ђурђевица за своја три изгубљена добра – ,,треће добро брата рођенога за којим је очи извадила”. И док се њена спирала бола успиње над Косовом, мешају се сузе публике и глумаца. Плачу стешњени себри, плаче владика Данило, Вук Мандушић и Вук Мићуновић плачу, игуман Стефан из својих усахлих очију брише сузе... Је ли ово представа или је опет нешто више од игре. Сећање, да. Али на дан одласка обузе нас неко заједничко осећање, неописиво једноставно и дотад недоживљено, које се претвори у питање: ,,Зашто бисмо ишли одавде?”. И рекосмо: ,,Нећемо ићи одавде” И остадосмо тај дан и остадосмо још један дан. Сви смо били рођени и живели у неким другим местима, али смо тада својим осећањем сазнали да смо сви одатле.

Сећање на ту кишну ноћ, где јецаји сестре Батрићеве, са звуком каменица бачених из мрака по крововима Патријаршије, одјекују и данас болно у душама нашим. А пошто нам душу не могу узети, онда нам секу тело. ,,У членовима издише тијело”, па су почели баш од оног члена где нам се душа и налази, Косова.

Па сада реч или сећање.

Magna charta, једна од тековина за људску слободу. Горди Албион је данас тумачи преко свог велесилног, обесног и безбожног детета које урла на цео свет с друге стране океана ширећи своју слободу и делећи своју правду, потпомогнут његовим доминионом који су пластични мозгови назвали ЕУ. Нама прво растурили најлепшу земљу, па сад нас на силу уједињују у доминион, чија је химна, какве ли ироније, ,,Ода радости”. Од оног Силеџије се и могу очекивати такве гадости, али зашто ти упрља своје лепо лице, богињо Европо!?... или мислиш да је од Мона Лизе лепша она што се зове кондомлиза.

... ,,Од Бога се не може узети ни небо, ни земља...” нити од Срба Косово – кад већ Црногораца тамо нема.