Претпоставка невиности и хапшење

Према Законику о кривичном поступку, свако ће се сматрати невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда. Претпоставка невиности је процесни механизам за ослобађање окривљеног од терета доказивања сопствене невиности. Тиме се на онога ко тврди супротно пребацује терет доказивања постојања кривице. У оквиру корпуса одредаба које се односе на витална права и слободе човека, ова претпоставка је једна од најважнијих уставних и међународноправних гаранција. У Законику о кривичном поступку обавеза поштовања претпоставке невиности стриктно се намеће низу субјеката, међу које спадају: државни органи, медији, удружења грађана, јавне личности, као и сва друга лица, која су дужна да је поштују, те да својим јавним изјавама о кривичном поступку који је у току не вређају друга правила поступка, права окривљеног и оштећеног, као и начело судске независности. У пракси се ова обавеза често не поштује, а нарочито се у прејудицирању осуђујућег исхода кривичног поступка, уз директно или индиректно кршење претпоставке невиности истичу несавесни представници медија, али и поједине личности из сфере политике, а понекад, што је посебно опасно и представници државне власти.

Нови Законик о кривичном поступку, чија је примена (осим неких одредаба које се већ примењују), одложена до 31. децембра 2008. године, уводи могућност да суд у било којој фази кривичног поступка може врло строгим новчаним казнама санкционисати лице које својим јавним изјавама крши претпоставку невиности или покушава да утиче на независност или непристрасност суда. То је „корак у правом смеру”, али биће потребно и да судови заиста кажњавају све покушаје јавног „(пред)пресуђивања”, јер је и то елемент суђења „ни по бабу, ни по стричевима”.

С феноменом јавног (пред)пресуђивања суочавају се многе земље, али демократске државе настоје да у оквирима својих правних система уреде одговарајућа „правила игре”. Средства јавног информисања не смеју прелазити одређене границе, јер у противном ризикују да буду жестоко финансијски погођена. Код нас је, међутим, било чак енергичних медијских кампања у односу на кривичне поступке који су у току, па су неки окривљени унапред третирани као криминалци, док су обрнуто, неки други „медијски ослобађани”. Та врста медијског навијања, а понекад и харангирања је напад на судијску независност, јер судија је грађанин као и сваки други и не живи под „стакленим звоном”. Ако се неки окривљени медијски унапред осуђује или ослобађа, онда је судија макар и подсвесно под великим притиском да донесе одлуку у правцу који му се „медијски сугерише”. То некад може да асоцира на познато Гебелсово пропагандно правило о „лажи која поновљена хиљаду пута, постаје истина”. Када је реч о судском одлучивању, медији немају право ни истину да понављају хиљаду пута, а камоли лаж. Не треба заборавити да у уређеним правним државама, истину која се тиче кривичног дела и кривице утврђује једино суд. Медијска „осуда пре суда” може бити и веома сурова, а човеку који је тако „авансно стигматизован”, често ни каснија ослобађајућа пресуда, па ни накнада штете, није пуна морална сатисфакција, јер неки „жигови” и ране заувек остају. Довољно је сетити се поучне метафоре о односу лажне вести и каснијег демантија. Вест је као када „проспете јастук перја са петог спрата на улицу”, а „деманти је као када то просуто перје скупљате и враћате у јастук”.

Последњих година често смо сведоци јавног емитовања снимака хапшења осумњичених за одређена кривична дела, при чему је то често и прилика да полиција демонстрира своју обученост, па су тако, грађани могли да виде неке скоро „филмске акције”, када се разбијају врата, специјалци у посебним униформама и „до зуба” наоружани упадају у куће, уз гласне наредбе укућанима и осумњиченом итд. Ствар је тактичке процене полиције на који ће начин реализовати одређено хапшење, што зависи од лица које се лишава слободе, (не)очекиваног отпора, врсте кривичног дела, објекта у коме се лице налази итд. Посебан проблем представља јавно везивање осумњичених; јер, с једне стране, зашто би се и везивао осумњичени за кога нема индиција да ће покушати бекство, односно повредити себе или другог, док с друге стране, ако је и потребно везивање, оно не треба да буде пропраћено медијски.

Акције лишавања слободе, по правилу, не би требало снимати и емитовати, а ако се то већ чини, треба избећи да се јасно виде лица осумњичених, јер то може представљати кршење претпоставке невиности, а то је често и веома нехумано, јер и ти људи имају породице, а није тешко замислити како се неко дете осећа када види родитеља у таквој ситуацији. За свако је дете његов родитељ не само вољена особа, већ и својеврсни заштитник и нека врста „хероја”, па је лако схватити какву трауму дете доживљава када види свог родитеља у тако понижавајућем положају. Те слике га могу пратити деценијама. Достојевски у „Браћи Карамазовима” износи племениту идеју, по којој ни највећа срећа човечанства није вредна једне сузе невиног детета, па те сузе свакако није вредан ни било какав медијски интерес.

Професор Правног факултета у Београду