Надам се да ће Немачка бити реалнија и правичнија према Србији

Међу земљама које су се залагале за поштовање међународног јавног права у свету на недавној седници Генералне скупштине УН била је и Немачка, на основу изјаве њене министарке спољних послова Аналене Бербок, док је немачки канцелар Олаф Шолц изјавио да се војна подршка Украјини, по важности за Немачку, може упоредити са њеним учешћем у бомбардовању Југославије, када је Берлин употребио своје оружане снаге први пут након пада фашизма, те да су интервенција НАТО-а у догађајима на Балкану и украјинска криза постале за Немачку „смена епоха” и прекретница. То је био повод за разговор са проф. др Миланом Шкулићем, замеником председника Уставног суда Србије.

Да ли је Немачка својим учешћем у бомбардовању СР Југославије, 1999. године, прекршила закон?

Немачка је прекршила сопствени Основни закон, тј. Устав, када је, 1999. године, учествовала у НАТО агресији против Југославије. Тада је „зелени” министар спољних послова Немачке Јошка Фишер, додуше, добио јак „шамар” када су га немачки пацифисти погодили у главу кесом са црвеном фарбом. Та боја крви је била јасна симболична порука. Немачка је учествовала у агресији на СР Југославију иако је учествовање у рату који није одбрамбен стриктно забрањено немачким уставноправним прописима. Према одредбама Основног закона Немачке, припремање и започињање агресивног рата је начелно забрањено и кажњиво. У чл. 26 ст. 1 Основног закона Немачке прописано је: „Радње које се врше умишљајно, а које су подобне да наруше светски мир, а посебно вођење и припремање агресивног рата, противуставне су и кажњиве.„

Шта је Немачка желела када је 2017. године увела кривично дело „злочин агресије”?

У чл. 80 Кривичног законика Немачке било је прописано кривично дело агресивног рата, које је тек 2017. године замењено у чл. 13 Међународног кривичног законика Немачке кривичним делом – злочин агресије. Норма која се у време агресије НАТО-а на СР Југославију дефинисала као агресивни (нападачки) рат у Кривичном законику Немачке је гласила: „Ко припрема нападачки рат (чл. 26 ст. 1 Основног закона) у коме би требало да учествује Савезна Република Немачка и тиме за Савезну Републику Немачку изазове опасност наступања рата – казниће се доживотним затвором или казном затвора од најмање десет година.” Тај „уставноправни проблем”, али и прописана кажњивост агресије, тј. агресивног рата, у кривичноправном смислу у Немачкој су 1999. године веома једноставно решени тако што је као пригодна „каучук норма” примењен концепт хуманитарне интервенције, што је значило да се формално не ради о рату уопште, па ни о агресивном рату, упркос томе што је Југославија тада била изложена масовном и систематском бомбардовању, па и копненим нападима, те без обзира на више хиљада жртава у таквој „интервенцији”, за тадашњу немачку власт уопште није била рат. Оваква цинична „правна гимнастика” само је још један пример који указује на то зашто је веома важно бити крајње опрезан када се ради о изузетно растегљивом концепту хуманитарне интервенције. Супротно ставу немачке власти да бомбардовање 1999. није било рат, већ „само” тзв. хуманитарна интервенција, већина немачких професора права недвосмислено третира „ангажовање НАТО-а” као рат.

Немачка је у својој земљи забранила скупове подршке Хамасу. Може ли се то довести у везу са њеним односом према Јеврејима у Другом светском рату?

Послератна Немачка је према неким народима и државама жртвама нацистичког режима у Другом светском рату начелно показивала изузетну уздржаност, пре свега због свести о сопственом историјском греху. Није тако било према Србији и Србима. Неспорно је да је Холокауст над европским Јеврејима био „мегазлочин” без историјског премца. То је и основни разлог зашто је Немачка начелно изузетно склона солидарисању са Израелом и зашто увек даје безрезервну подршку тој држави у блискоисточним ратовима и оружаним сукобима чији је она актер.

Ратни вихор се шири управо када лидери војно моћних земаља не поштују међународно право, што потврђује и пример Немачке у Другом светском рату. Колико је Немачка успела да „спере” са себе жиг колективне одговорности?

Рутински, систематски и масовни ратни злочини проистекли су из познатог става Адолфа Хитлера, који је тврдио: „Сви међународни уговори трају онолико дуго колико то одговара нашим интересима.” Чувена је изјава Гебелса: „Што се нас тиче, ми смо мостове иза себе срушили. Ми смо се до краја упустили и коначно одлучили. Ући ћемо у историју као највећи државници или као највећи злочинци.” Историја их, на срећу, памти само као највеће злочинце. Чини се да је и Хашки трибунал донекле послужио и за лечење својеврсне трауме Немачке због њеног историјског греха. Суђење за међународна кривична дела (па и геноцид), као прво након нирнбершког и токијског, вероватно је Немачкој дошло као „мелем на рану”, јер се након „лоших Немаца”, сада може говорити о „злим Србима”. Ипак, нацистички „мегазлочини”, а нарочито њихов практично индустријализован геноцид – тако су великих размера и тако страшно и екстремно зло да се ти злочини не могу поредити са било чиме у досадашњој историји.

Сматрате ли да су Немци заборавили злодела која су учинили нацисти над Србима када су узели учешће у бомбардовању Србије и Црне Горе?

У Немачкој је, нажалост, донекле заборављено какве су и колике злочине припадници немачке војске учинили према Србима током невероватно сурове окупације у Другом светском рату, која се, између осталог, одликовала и ужасном пропорцијом слепе и крваве одмазде – за једног убијеног немачког војника било би стрељано 100 Срба, док би 50 Срба главама плаћало рањавање Немца. Дакле, 100 Срба за једног Немца, не 100 Југословена, нити 100 грађана окупиране Србије, него баш 100 Срба. Таква пропорција зла и одмазде усмерене искључиво према цивилима припадницима једног мученичког народа нигде осим у Србији није постојала током нацистичке окупације. Треба Немачку и Немце повремено и на ово подсећати.

Суровост током окупације Југославије, пре свега према Србима и у Србији, у Немачкој се у начелу признаје, бар када се ради о науци, те новинарима и читаоцима озбиљних медија. На пример, немачки недељник „Шпигл” у специјалном издању посвећеном Другом светском рату објашњава да је окупација Југославије била изузетно брутална, а посебно се као пример наводи стрељање хиљада цивила у Крагујевцу и Краљеву. Немачки новинар констатује да је током окупације Југославије убијено укупно око 80.000 невиних талаца, а учешће у тим акцијама је узела и СС дивизија „Принц Еуген”, коју су претежно сачињавали подунавски Немци, тј. фолксдојчери. Овде се спомиње и егзекуција стрељањем и вешањем неколико десетина грађана Панчева током првих дана окупације. Ово је за Немце посебно интересантно, јер је то један од добро документованих и неспорних (чак снимљених) ратних злочина против цивила баш немачке окупационе војске, тј. Вермахта, који се није генерално сматрао злочиначким, за разлику од саме нацистичке партије и СС-а. Тада је главни џелат својих суграђана Срба у Панчеву био један домаћи Шваба, а читаве фолксдојчерске породице су у свечаној одећи и у фијакерима дошле да, као неку занимљиву представу, посматрају погубљење својих српских комшија. Тај злочин изазвао је страшан гнев. Када се „ратна срећа” променила, цех су, нажалост, платили и неки невини домаћи Немци.

Михајло Пупин докторирао је код чувеног проф. Хермана фон Хелхолца, али се оштро супротставио немачкој политици. Колико вас та чињеница да сте немачки ђак спречава у исказивању става према немачкој политици?

Донекле сам и немачки ђак, веома ценим немачку правну културу, а посебно изузетно развијену кривичноправну теорију Немачке. Објављивао сам научне радове у Немачкој, а и данас сарађујем у научним пројектима са немачким колегама. Наравно, то ме не спречава да изразим свој став у односу на све оно што сматрам проблематичним, а некада и веома лошим када је реч о односу званичне Немачке према Србији, у нади да ће се такав однос Немачке према Србији временом променити, на обострану корист, а пре свега, надајући се да ће званична Немачка, која се деценијама политички веома упорно борила за своје поновно уједињење, схватити да и Србија има, не само право него и дужност да у складу са својим Уставом учини све што је могуће ради очувања своје територијалне целовитости. То подразумева и да Србија никада не призна некакву квазидржаву на српској државној територији, која би била заснована не само на кршењу међународног права већ и на агресији и етничком чишћењу, тј. на тешким злочинима. Није ни немачка политика увек јединствена у ставу према Србији, неке партије су прилично објективне, а чини се да су према некадашњој Југославији и Србији, по правилу, најнегативнији став имали „зелени”.

Немачка је разорила свет у Првом и Другом светском рату. Учешће Немачке у бомбардовању СР Југославије и у руско-украјинском сукобу Шолц је назвао „сменом епоха” и прекретницом за Немачку, а након тога, ова земља дала је подршку и Израелу. Да ли ће Немачка опет бити зачетник светског рата?

Неки историчари и иначе сматрају да су Први и Други светски рат суштински били велики јединствени рат, а да је период мира током њиховог укупног трајања био само „полувреме”. Део немачке елите је пре неколико година с радошћу подржао Кларкову књигу „Месечари – како је Европа ушла у рат 1914”, јер је аустралијски историчар кривицу за избијање Првог светског рата релативно равномерно (рас)поделио на све доминантне силе тог времена, а није заобишао ни Србију.

То је радикално другачији поглед на праве узроке Првог светског рата од става чувеног немачког историчара Фрица Фишера, који, иако Немац, недвосмислено означава Немачку главним кривцем за Први светски рат. Водећи немачки историчари углавном су сагласни с тим да је прави узрок Првог светског рата империјална тежња царске Немачке, на чијем је челу тада био један неодговоран и незрео владар, а да је Сарајевски атентат послужио Аустроугарској само као пуки изговор за одавно прижељкивани крвави обрачун са Србијом.

Нико нормалан у Немачкој и иоле значајан у науци, па и у политици, осим маргиналних и примитивних неонациста, не оспорава кривицу Немачке за Други светски рат, који је обиловао стравичним злочинима, па и геноцидом. То Немцима није нимало пријатно. То је и основни разлог зашто Немачка подржава Израел, као државу народа над којим су нацисти извршили геноцид.

Не мислим ни да ће Немачка бити зачетник неког новог светског рата, јер сам уверен да је Немцима и више него довољно започињања светских ратова, а надам се да ће Немачка, која је фактички лидер ЕУ, свесна своје огромне историјске одговорности, бити реалнија и правичнија према Србији.