Масакр у Амритсару

Амритсар, град у индијској савезној држави Панџаб, свето је место религије сика, верске мањине која се од осталих Индијаца издваја по томе што мушкарци никад не поткресују браде нити се шишају (и носе турбане). У Амритсару је најсветије место сика, Златни храм – и споменик највећем злочину британских колонизатора током њихове владавине Индијом од 1858. до 1947.

Догађај познат као Џалијанвала баг масакр, збио се 13. априла 1919, на дан верске славе сика, због чега су из околних села у град дошле масе људи, окупивши се на пољани у парку Џалијанвала баг, не знајући за забрану свих окупљања издату неколико дана пре тога.

Сазнавши за скуп, британски генерал Реџиналд Дајер мобилисао је јединицу којом је командовао, довео је до Џалијанвала бага и без оклевања – и без икаквог упозорења или позива да се разиђу – наредио да се пуца у масу.

Војници су у први мах оклевали, али када се генерал због тога разбеснео, клекли су и нанишанили. Потом су пуцали све док нису потрошили муницију.

Резултат: званично 379 мртвих и око хиљаду рањених. Тај масакр разгневио је Индијце и био повод да се дотле не баш јединствени индијски покрет за независност уједини. Његов лидер Махатма Ганди због тога је одлучио да више не агитује за самоуправу, што је био његов став током Првог светског рата, него за пуну независност.

Због протеста Индијаца, Британци су именовали комисију да истражи случај, а исто је урадила и Конгресна странка (председавао је Мотилал Нехру, отац Џавахарлала Нехруа, будућег првог премијера независне Индије).

Генерал Дајер, који је сведочио пред британском комисијом, признао је да многи који су дошли у Џалијанвала баг нису знали за забрану окупљања. Признао је да је скуп могао да растури и без пуцања, али је поступио како је поступио, „да се не би вратили”.

Изјавио је и да његов циљ није био само да рaстури скуп, него и да његове учеснике казни. Због тога је ватру усмерио тамо где је било највише људи, како би „казнио максималан број људи”. Испаљено је укупно 1.650 метака.

Казна за генерала Дајера била је превремено пензионисање. Умро је у Великој Британији 1927.

Први британски премијер који је посетио Амритсар и место злочина био је Дејвид Камерон, 2013, али Индијци том приликом од њега нису чули ниједну реч извињења и жаљења. Јесте се поклонио испред споменика и написао забелешку у књизи жалости, цитирајући Черчилову изјаву из 1920, у којој је масакр описао као „веома срамотан догађај”.

Одсуство извињења објаснио је својим уверењем да је сврсисходније да се призна шта се десило и да се томе покаже поштовање и разумевање. „Нема потребе да поново преиспитујемо историју”, додао је.

Иако се масакр у Амритсару сматра највећим злочином Британаца у Индији, за многе је то нешто друго, што је, без испаљеног британског метка, донело пола милиона жртава и око 30 милиона избеглица.

То је била њихова одлука да се колонија подели на две државе, Индију и Пакистан, одређен да буде нова домовина индијских муслимана.

Због тога су цртање границе у Панџабу поверили свом картографу, који никад није изашао на терен, а граничну линију, која је требало да иде дуж етничких линија, исцртавао је само на основу постојећих мапа.

Резултат је била државна међа која није имала ни етничког ни географског смисла. Милиони људи који су остављени на погрешној страни масовно су напуштали своје домове и прелазили „међу своје”. То је, међутим, распламсало етничке страсти: банде муслимана упадале су у возове са индусима да би их масакрирали, док су хулигани на другој страни клали муслимане, укључујући и њихове жене и децу.

До међусобног извињавања због овога није дошло.

М. Мишић