Masakr u Amritsaru

Amritsar, grad u indijskoj saveznoj državi Pandžab, sveto je mesto religije sika, verske manjine koja se od ostalih Indijaca izdvaja po tome što muškarci nikad ne potkresuju brade niti se šišaju (i nose turbane). U Amritsaru je najsvetije mesto sika, Zlatni hram – i spomenik najvećem zločinu britanskih kolonizatora tokom njihove vladavine Indijom od 1858. do 1947.

Događaj poznat kao Džalijanvala bag masakr, zbio se 13. aprila 1919, na dan verske slave sika, zbog čega su iz okolnih sela u grad došle mase ljudi, okupivši se na poljani u parku Džalijanvala bag, ne znajući za zabranu svih okupljanja izdatu nekoliko dana pre toga.

Saznavši za skup, britanski general Redžinald Dajer mobilisao je jedinicu kojom je komandovao, doveo je do Džalijanvala baga i bez oklevanja – i bez ikakvog upozorenja ili poziva da se raziđu – naredio da se puca u masu.

Vojnici su u prvi mah oklevali, ali kada se general zbog toga razbesneo, klekli su i nanišanili. Potom su pucali sve dok nisu potrošili municiju.

Rezultat: zvanično 379 mrtvih i oko hiljadu ranjenih. Taj masakr razgnevio je Indijce i bio povod da se dotle ne baš jedinstveni indijski pokret za nezavisnost ujedini. Njegov lider Mahatma Gandi zbog toga je odlučio da više ne agituje za samoupravu, što je bio njegov stav tokom Prvog svetskog rata, nego za punu nezavisnost.

Zbog protesta Indijaca, Britanci su imenovali komisiju da istraži slučaj, a isto je uradila i Kongresna stranka (predsedavao je Motilal Nehru, otac Džavaharlala Nehrua, budućeg prvog premijera nezavisne Indije).

General Dajer, koji je svedočio pred britanskom komisijom, priznao je da mnogi koji su došli u Džalijanvala bag nisu znali za zabranu okupljanja. Priznao je da je skup mogao da rasturi i bez pucanja, ali je postupio kako je postupio, „da se ne bi vratili”.

Izjavio je i da njegov cilj nije bio samo da rasturi skup, nego i da njegove učesnike kazni. Zbog toga je vatru usmerio tamo gde je bilo najviše ljudi, kako bi „kaznio maksimalan broj ljudi”. Ispaljeno je ukupno 1.650 metaka.

Kazna za generala Dajera bila je prevremeno penzionisanje. Umro je u Velikoj Britaniji 1927.

Prvi britanski premijer koji je posetio Amritsar i mesto zločina bio je Dejvid Kameron, 2013, ali Indijci tom prilikom od njega nisu čuli nijednu reč izvinjenja i žaljenja. Jeste se poklonio ispred spomenika i napisao zabelešku u knjizi žalosti, citirajući Čerčilovu izjavu iz 1920, u kojoj je masakr opisao kao „veoma sramotan događaj”.

Odsustvo izvinjenja objasnio je svojim uverenjem da je svrsishodnije da se prizna šta se desilo i da se tome pokaže poštovanje i razumevanje. „Nema potrebe da ponovo preispitujemo istoriju”, dodao je.

Iako se masakr u Amritsaru smatra najvećim zločinom Britanaca u Indiji, za mnoge je to nešto drugo, što je, bez ispaljenog britanskog metka, donelo pola miliona žrtava i oko 30 miliona izbeglica.

To je bila njihova odluka da se kolonija podeli na dve države, Indiju i Pakistan, određen da bude nova domovina indijskih muslimana.

Zbog toga su crtanje granice u Pandžabu poverili svom kartografu, koji nikad nije izašao na teren, a graničnu liniju, koja je trebalo da ide duž etničkih linija, iscrtavao je samo na osnovu postojećih mapa.

Rezultat je bila državna međa koja nije imala ni etničkog ni geografskog smisla. Milioni ljudi koji su ostavljeni na pogrešnoj strani masovno su napuštali svoje domove i prelazili „među svoje”. To je, međutim, rasplamsalo etničke strasti: bande muslimana upadale su u vozove sa indusima da bi ih masakrirali, dok su huligani na drugoj strani klali muslimane, uključujući i njihove žene i decu.

Do međusobnog izvinjavanja zbog ovoga nije došlo.

M. Mišić