Пазолинијев камп за мали фудбал

Били смо комшије, Пазолини и ја. У истом бару „Перу” и истим ресторанима, али никада лицем у лице. Волео сам да га посматрам са дистанце. Одгледао сам све филмове и ишчитао све његове текстове, нарочито оне о политичким анализама. Његово убиство 1975, очекивано је. Био је омрзнут, и он је знао како ће завршити. Његов камп за мали фудбал налазио се у једној мочвари близу Остије, и често сам одлазио тамо. Када је убијен одмах сам отишао да фотографишем – каже Илија Шошкић (1935), један од најпознатијих концептуалних уметника са простора Југославије, чија ће изложба у част италијанског редитеља и писца Пјера Паола Пазолинија, бити отворена вечерас у биоскопу Абазија (19 сати), у оквиру Фестивала европског филма на Палићу.

–Када се све завршило, а ништа сазнало, његово убиство за мене је постало опсесија, јер је то била порука моћника новог светског поретка. Тада сам направио ову фотоинсталацију коју су видели Музеј лабораторија савремене уметности у Риму (2005) и Венецијанскобијенале (2011), каже овај уметник.

Шошкић потиче из црногорског насеља у Метохији, до манастира Дечани, где је крштен, а потом, 1941, како каже, и етнички очишћен. „Видео сам како ми кућа гори и од тада никада више нисам желео да имам једну кућу.” Живео је у Осијеку и Дубровнику, у Сарајеву је имао изложбу  „Идентитети”. Летује у Бару, живи у Риму.

У Црној Гори направио је 1984. прву концептуалну изложбу у Модерној галерији у Титограду. Поставио је зидне инсталације и један С-8 филм, и, како каже, доживео подсмех. Радио је скулптуре, видео радове, перформансе, а у науци тражио објашњења на питања смисла.

–Средином осамдесетих година радио сам апстрактну форму, јер сам усред постмодерне хистерије која је захватила целу арт сцену,одговорио чврстим геометријским формама,и том приликом ослонио се на Платонова тела. Витгенштајна и Хајдегера су важни мислиоци за концептуалну уметност. Утицали су на мисао о свеукупности света, на морал и неморал, на логику и алогизам.

Најпознатије Шошкићев рад је перформанс „Максимална енергија-минимално време”, у галерији Атико у Риму када је, у тим „оловним годинама”, пуцао из пиштоља у зид галерије...

–Сваки перформанс мора да буде радикалан, јер у супротном би био пуцањ у сам контекст уметности. Данашњој уметничкој сцени недостаје баш сцена.Недостају вертикале, али оно што вреди: креативност, идеје, језик логике, недвосмислено постоји. Професор у Риму Перниола добро је дефинисао постмодерну осамдесетих као „луна парк”, а ја бих рекао да је повратак на класично сликарство био период када је уметност боловала од дечјих богињау рукама моћне господе.

Шошкић је учествовао на Венецијанском бијеналу у павиљону Црне Горе, са радом „Зигот”, а за то учешће препоручила га је Марина Абрамовић.

–Са Марином ме је упознао књижевник Бора Ћосић 1970. у Ровињу, на њеној изложби. Постали смо пријатељи истог момента, и позвао сам је да ми буде гост у студијупоред Венеције. Увек сам волео њено хазардерство, дивио се њеном ходу по Кинеском зиду и читавом опусу екстремне уметности, али нисмо се дружили.Били смо у различитим логизмима. Пуна је контрадикција које генијално контролише – каже Шошкић који је излагао са највећим личностима италијанске неоавангарде.

У Италију је дошао да тражи најбоље,јер другачије би било „губиташко другачије”.

–Волеосам Пистолета, оснивача „арте повера” (сиромашна уметност). Са Јанисом Кунелисом одувек разговарам у шифрама због дискреције у борби за идеје. СаОнтанијем радио сам на трансформативним перформансима. Веома ме је интересовао његов андрогенизам у уметности – истиче Илија Шошкић.

Седамдесетих је друговао са БоромЋосићем. Спријатељили сусе и наразликама, као прави дијалектичари. „Он је волео неоавангардни покретФлуксус и то нам је била сличност. После распада Југославије, упознао сам се са Отом Толнаијем, писцем, у Будимпешти. Жалио је за Југославијом, и рекао ми је: гост сам у Мађарској, гост сам у Србији; и да воли Данила Киша. То нас је зближило, јер ни сам немам јасну и дефинитивну припадност”, каже Шошкић.

Проналазио се у ултралевици (и на скулптури „Рука уметника”, у Арт галерији у Светогорској, приказао је само леву руку), али те идеје су му блиске само када мисли на ентузијазам и динамизам оног времена.

–Нажалост, победио је гангстерски капитализам. Иако је то „пирова победа”!

Сада се изјашњава као члан Странке зелених. На изложби „Шапат” у Риму изнео је поглед на актуелне проблеме – „ко, како и зашто у најопаснијим тренуцима човечанства”, а позната је и Шошкићева инсталација „Ирак ”. У Центру за културну деконтаминацију изложио је новине окречене у бело, које престају да буду савест друштва. Против чега је подизао глас?

– Против непоштовања људских права, јер то је црв у јабуци. Бити против рата чини ми се најважнијом ствари на свету– сматра овај уметник.

Када је предлаган за националну пензију Црне Горе, рекао је да уметник никада не иде у пензију...

– Мала Црна Гора има више од 400 „академских” сликара ивајара, који су добро организовани. Ја још увек нисам добио ни здравствено осигурање.

А ни после 46 година рада у Италији, још увек нема италијанско држављанство:

–Нисам га ни тражио, иако сам представљао Италију на два Венецијанска бијенала – истиче Шошкић, и на питање да ли је завршена монографија о њему, професорке Симонете Лукс, каже да књига већ 10 година тражи издавача...

Као југословенски репрезентативац у атлетици, шампионски дух задржао је и у другим сферама живота.

– Исти је методу уметности као у спорту: упорност, издржљивост и веровање. Душевни мир доносе ми стварчице које проналазим тамо-овамо. Цигарета и добра кафа штите ме од анксиозности...

Мирјана Сретеновић