Браћа по Немцима

Први краљ Грчке звао се Ото. Ни тада, половином деветнаестог века, Грци нису успели да се помире с немачким владаром. Народу, који тек што се изборио за независност од Отоманске империје, није се допало то што Ото покушава да управља апсолутистички, никоме не полажући рачуне. Националном поносу, међутим, Ото свакако није сметао као „клети Герман”, јер га у супротном, по свргавању, Грци сигурно не би заменили једним Данцем. Све до Другог светског рата Немачка је била један од узора за Грке, земља у коју су радо одлазили на школовање и враћали се да научене моделе развијене Европе, образовне, пословне и државотворне, примене код куће.

Србима никада није краљевао неки Немац. Али, имали су монархе који су, из уверења или практичних разлога, трон равнали према Бечу и, касније, Берлину. Тек је „немецких ђака” овде било напретек. Германофилију у Србији, међутим, затрли су Први и Други светски рат.

Данас, када се с европским повериоцима, пре свега Немачком, рву око свог дуга, Грци виде савремене Немце као рестаураторе Трећег рајха, завојеваче који опет газе Европу и хеленски понос и, слично краљу Оту, побијају демократију у земљи у којој је она поникла. Срби стоје иза тога, до последње речи, мада би се могло очекивати да имају извесног саосећања према Немцима јер ни сами не воле када им се због старих грехова приписује да су генетски устројени да буду крвожедни дивљаци. Суштински, нема разлике између таквог односа према Немцима и расистичког убеђења многих од њих да су Грци лењи, цивилизацијски заостали јужњаци који желе да живе на грбачи вредних северњака.

Мало који грађанин Србије може рећи да зна како је настао оволики грчки дуг. Још мање смо се занимали тиме какве су тачно мере штедње које се од Атине захтевају, како су оне утицале на остале државе које су их спроводиле и да ли би, с обзиром на специфичности грчких прилика, могле помоћи у овом случају. Али, о кризи у Грчкој сви имамо мишљење. Определили смо се као да смо неку грозоморно замршену сапуницу сели да гледамо кад је већ стигла до врхунца, па нам ништа није јасно, али знамо глумце који играју два главна, крваво завађена лика и један нам је увек био драг, док смо другог мрзели у свим претходним серијама: на пример, у „Отписанима”.

Немачка и Грчка не слажу се ни око тога да ли се расправљају око економије или политике, дуга или европског устројства, које се колеба између социјалдемократске бриге за мање имућне и подређености финансијским шпекулантима и интересу крупног капитала. За Србе, то је питање историје, по којој су нам Грци ближи, те се с њима готово неподељено идентификујемо. И они су малобројна нација с периферије Европе која је векове провела под турским ропством, православци с писмом другачијим од оног из северних крајева континента, дуго растрзани између крајње левице и деснице, док дилему у њихово име, помажући војну хунту, барем накратко није разрешио Запад, којем многи српски десничари и данас не могу да опросте што овде није поступио сасвим супротно после Другог светског рата, оборио комунисте и устоличио краља.

Још више него по прошлости, Срби налазе паралеле с Грцима у садашњости. Њих Брисел тера да наставе с укидањем повластица грађанима, којима је купован социјални мир, и појединим индустријским гранама, те да приватизују и остатак државних фирми и отворе тржиште. Све што је Атина до сада предузела у том смислу, довело је до осиромашења. У Србији се то доживљава као потврда распрострањеног убеђења да је овде све било у реду док после Петог октобра нисмо прихватили исту економску филозофију, са сличним исходом по новчанике многих грађана. Слабо се верује у тврдњу да наш и грчки проблем није у томе што смо се подвргли захватима од којих је Запад просперирао, него у неспремности да се тим ножем до краја засечемо.

Има тумачења да реторика Сиризе – која вапи због угроженог националног суверенитета и ускраћивања демократског гласа, док је Европљани питају откад у суверена и демократска права спада избор да се дуг не врати – наликује управо популизму српске антибирократске револуције, која је на власт довела претпетооктобарски режим. Неко заједљив мора да је негде већ прокоментарисао да се Алексис Ципрас показао као Слободан Милошевић и по томе што се бусао у прса да би онда, како је то описао његов дојучерашњи министар Јанис Варуфакис, појео сваку своју реч и пристао на услове још горе од оних који су му првобитно нуђени.

Циници примећују и да је парадоксално што пензије и радна места Грка не дамо, док смо се својих одрекли, подржавајући мере штедње које српска држава заводи. Али, овде влада убеђење да смо вековима гинули бранећи Европу од Османлија и омогућавајући јој мир да у њему напредује. Сад нам поручују да се Грци боре за душу Европе каквој вреди стремити, па бисмо, изгледа, да макар једном пустимо неког другог да пострада и, ако случајно победи, да и ми пожњемо благодети те жртве. За неке ће то бити знак да Срби постају рационални, за друге опомена да 27. март овде тренутно не би био могућ.

Мало емотивне дистанцираности свакако би било паметно Грцима и Немцима, пошто би чвор лакше расплели да и једни и други не пате од синдрома жртве. Јер, као што у Атини сматрају да се бране од империјалистичких лихвара, у Берлину немају никакве милости према, како то доживљавају, онима који их вређају пошто су их опљачкали и изиграли. Заиста, приватне банке које су Грчкој давале кредите пре три године су приморане да отпишу половину дуга. Остатак су на себе преузеле међународне институције и чланице ЕУ, међу њима, у првом реду, Немачка. Ако се они не наплате од Грчке, свеједно ће морати да подмире банке. Само би Немачка, у случају банкрота Грчке, како је израчунао недељник „Шпигл”, могла да изгуби више од 80 милијарди евра.

Истина је, међутим, и да Грчка јесте спровела многе реформе које су од ње тражене, да их је Шпанија, пре неколико година такође суочена с дужничком кризом, реализовала још ревносније, због чега је и добијала похвале из Брисела као много бољи ђак, али је у обе земље степен незапослености висок. Дугови још нису потопили те две земље, али се њихови грађани осећају као да су на дну Медитерана. Незапосленост, уз неизбежну оскудицу, проширила се и другим земљама Европе и тако ће, према неким угледним економистима, и остати све док се владе буду задрто придржавале мера штедње, без улагања у јачање привреде. Вероватно се тога сад прибојавају и у Бриселу и Берлину, јер Грцима, поврх новца за финансијску стабилизацију, обећавају 35 милијарди евра за отварање радних места и економски опоравак.

Америка је већ заузела благонаклонији став према Грчкој. И ММФ, институција у којој Вашингтон има највећи утицај, каже да је Грчкој неопходно отписати још један део дуга. Подсећа то на оно кад су Американци, пошто су европски преговарачи поломили зубе на зараћеним странама у бившој Југославији, као „сила која се изненада појављује и решава ствар”, упадали у гужву да све поставе на место које су им наменили.

Само да, осим у прошлости и садашњости, Срби не нађу паралелу с Грцима и у својој будућности. Грчка је драстично смањила дефицит, али им се друштвени производ толико срозао да дуг свеједно не могу да врате. И наш дефицит је под контролом, али привреда мање-више стагнира. Ако тако остане, а и српски дуг, противно очекивању власти, настави да расте, могли бисмо се наћи у позицији сличној грчкој.