Громке најаве и мук са клупе

Није у питању пораз, него начин на који су наши тенисери изгубили од аргентинских, у четвртфиналу Дејвис купа. Филип Крајиновић је деловао спремно за Леонарда Мајера све до гема у којем се одлучивао први сет. Од тада па до краја меча, чинило се да га нико није припремао за оно што аргентинска публика и клупа могу да приреде у кључним моментима.

А, у београдској арени 2011, могли смо да видимо како стотинак гостију у плаво-белим мајицама, са свим потребним инструментима и безграничним поверењем у свој тим, заглушују хиљаде наших. Видели смо тада и повреду Новака Ђоковића, којом је прекинуо дотле најблиставију сезону и оставио за собом два питања: колико вреди репрезентација Србије без њега, и да ли је требало да ризикује ту повреду?

На врелој шљаци Буенос Ајреса фактор публике је био последње што је наш стручни штаб смео да заборави. Да ли су гледаоци прелазили границу дозвољеног није пресудно. Крајиновић је тонуо без кочнице, како унутрашње, тако и са клупе. Виктор Троицки је у прва два сета против Федерика Делбониса (6:2, 6:2) играо на нивоу 20. тенисера света, па и боље од тога: као сјајни повратник у светски врх, можда чвршћи и смиренији него икада. Онда је почела да му се понавља осмина финала Вимблдона. Иако је Делбонис много слабији од Поспишила, на исти начин је Аргентинац дигао ниво, а Троицки остао неспреман на промену, на терену и око њега (4:6, 4:6, 2:6). Кључна разлика, да на Вимблдону није било стручног штаба да га тргне, а у Буенос Ајресу јесте, није се нимало приметила!

Другог, одлучујућег дана, селектор Богдан Обрадовић уводи у тим разочараног Троицког, уместо Душана Лајовића, за пар са Ненадом Зимоњићем. На све или ништа. И, ништа од шампионске хемије, ни од кочења на низбрдици. Берлок и Мајер добијају меч брже него Мајер Крајиновића – 6:2, 6:4, 6:1. Да ли су и селектор и играчи потпуно потценили Аргентинце?

Није овај пораз битан за статус Србије у Дејвис купу. Бориће се у баражу за опстанак у Светској групи, уздајући се опет у Ђоковићеву помоћ. Друга питања су актуелна, посебно улога Обрадовића у поразу. Шта год да је говорио играчима у тренуцима суноврата, то није помогло да се суоче са искушењима, а још мање оно што је изјављивао пре меча:

– Ипак је ово тим коме ће следећа година да буде десета у Светској групи. Имамо огромно искуство и енергију јер нам је циљ да и ове сезоне освојимо Дејвис куп. Ово је само један од задатака који морамо да испунимо на том путу.

Свесно или несвесно, селектор је јавно потценио прву џомбу на путу. Ако нам идућа година и буде десета у Светској групи, Аргентини је ово већ 12. четвртфинале у 13 година, а десети улазак у полуфинале! Неосновани селекторов оптимизам досегао је врхунац у поређењу са Ђоковићевим резултатима:

– Оно што он ради, ми исто морамо да испунимо, а то је да освојимо насјајније одличје. Нема дискусије, у најтежим тренуцима правили смо резултате који се од нас очекују, тим је наштимован за највеће успехе.

Када је екипа у најјачем саставу, као у финалу 2010, вероватно је довољно и само присуство селектора, као дугогодишњег, драгог пријатеља, али у Буенос Ајресу се корист од његовог присуства није видела, а могућа штета – јесте. Ако су му играчи поверовали да су сви они Ђоковићи, пуни енергије и шампионски наштимовани, није ни чудо да су посрнули у првим сусретима са реалношћу.

Селектор је избегао изјаве и питања после пораза, а једно од њих тицаће се његовог ранијег коментара – неочекивано слободног – да је за Ђоковићев пораз у финалу Ролан Гароса крив тренер Борис Бекер, јер му није давао подршку са клупе... Сада треба на свом примеру да објасни како је подржавао пулене у Буенос Ајресу, на једином тениском такмичењу где је дозвољена комуникација са играчима.

Можда су селектора завели успеси Саше Ђорђевића и Вељка Пауновића, па је пожелео да и он шири оптимизам, иако за то није имао основа. Или је мислио да је дружење са Ђоковићем довољно за победнички дух, насупрот проценама других, укључујући и кладионице.

Блогери сада могу да упиру прстом у Ђоковићево одсуство у Буенос Ајресу, заборављајући како је играо повређен против исте Аргентине 2011, или против САД 2013, те како ни његове победе против Бердиха и Штепанека, у финалу 2013, нису биле довољне. Реалност је да, ни седам година од пробоја у светски врх, златна генерације нема наследнике и да Србија у међувремену није постала тениска нација.

Научили смо још нешто. Аргентински тим је био јачи од нашег и због моћније публике. Једино у Дејвис купу се дозвољава тако једнострано навијање и максимално се користи. Наша традиција је још танка у односу на аргентинску, а публика ненавикнута. И неће се навићи, ако наш тенис остане сведен на једно име.