Млак аплауз за „Олују”, велики за Млакара

Пула – Уз традиционалан ватромет што боји небо над Ареном у хиљаду боја, интонирање хрватске и истарске химне, уз пројекцију кратког филма из 1955. године, чију је рестаурацију и дигитализацију урадила Југословенска кинотека у Београду и уз хрватску премијеру филма „Имена вишње” Бранка Шмита, у суботу вече свечано је почео 62. Пула филмски фестивал.

Уколико ме сећање не вара, ово је први пут у модернијој историји Хрватске да отварању Пулског фестивала није присуствовао председник државе. Иако је њен долазак био најављиван, Колинда Грабар-Китаровић, председница Републике Хрватске, није се појавила. После кратких говора директорке фестивала Гордане Рестовић и министра културе Берислава Шипуша, фестивал је прогласио отвореним холивудски продуцент Бранко Лустиг (добитник Оскара за филмове „Шиндлерова листа” и „Гладијатор”), најављен као „ лични изасланик председнице Републике Колинде Грабар-Китаровић”.

Сигурна сам да би говор председнице (као некога ко се бави високом политиком), пред пулским публикумом којег чине и многи међународни филмски посленици и гости, био сасвим другачији. Претпостављам и пригоднији од Лустиговог говора у којем се он са сетом присећао 1995. и домовинског рата када се „спремала завршница за 'Олују', а у Пули ипак одржао фестивал”. Била је то, како каже Лустиг: „Победа хрватског филма само десет дана пред 'Олују', тада нас је на Брионима примио и председник др Фрањо Туђман, а био је ту и генерал Анте Готовина, са супругом са којом се тек био венчао...”. Лустиг је „Олују” и Готовину током говора поменуо више пута, што иностраним гостима који нису имали превод није значило ништа, а и домаћа публика није показала усхићење – аплауз је био млак... Већи је добио легендарни Оливер Млакар који се први пут појавио у улози водитеља програма у Арени.

 Ове године за „Златну арену” такмичи се 11 хрватских дугометражних играних филмова и три мањинске копродукције међу којима су и филмови „Бићемо прваци света” Дарка Бајића и „Ничије дете” Вука Ршумовића. У праву је био министар Берислав Шипуш када је рекао да је „хрватски филм у протеклих годину дана доживео своју најбољу жетву и по броју и квалитету филмова, али и по освојеним наградама у свету”. Многи од тих филмова такмиче се сада у Пули. Попут Свиличићевог филма „Таква су правила” (копродукција са Србијом и Словенијом) који је освојио награду на прошлогодишњој Венецији, филма „Звиздан” Далибора Матанића (такође копродукција са Србијом) који је био један од победничких филмова овогодишњег канског програма „Известан поглед” или филмова „Ти мене носиш” Ивоне Јуке, виђен недавно у Карловим Варима у такмичарском програму „Источно од Запада” (копродукција са Србијом) и „Имена вишње” Бранка Шмита што је недавно светску премијеру имао на Московском фестивалу.

 Да је добра вест за хрватски филм увек и добра вест за Пулски фестивал, потврђује и председник Уметничког савета фестивала Хрвоје Пукшец, који подсећа филмску јавност да ће се у склопу међународног програма у Пули одржати и две светске премијере. Једна је премијера филма „Streetkids United 2” Мари Клер, а друга – светска премијера српског филма „Поред мене” Стевана Филиповића.

 Маестрални хрватски глумац Иво Грегуревић овогодишњи је добитник награде „Фабијан Шоваговић” коју додељује Друштво хрватских филмских редитеља. Пред синоћно уручење публика у Арени могла је да види шестоминутни документарни филмски колаж који је о Грегуревићу урадио Мирослав Сикавица. У више од стотину улога које је досад одиграо на филму и телевизији, Иво Грегуревић је имао прилику да тумачи ликове различитих личности – од сетних и наивних гастарбајтера, разузданих бећара до саркастичних мргуда и отупелих породичних људи који са собом доносе умор и старост. Једну од таквих улога Иво Грегуревић има и у најновијем Шмитовом филму „Имена вишње” о којем ће више бити речи у следећој пулској филмској разгледници.

----------------------------------

Непоновљиви Мија Алексић

Детаљ са изложбе у Српском културном центру у Пули (Фото Д. Лакић)

У склопу фестивала, у простору Српског културног центра (Клуб Срба Истарске жупаније), у Максимилијановој улици у срцу старог града, отворена је изложба „Мија Алексић – Бити глумац” аутора Бобана Стефановића.

 Изложба нуди садржајно и прегледно фактографско путовање кроз једну и јединствену, блиставу глумачку каријеру која је оставила дубок траг у наслеђу кинематографија са простора бивше Југославије. Јединствени и непоновљиви Мија Алексић играо је 52 филма – од култних филмова Александра Саше Петровића „Скупљачи перја” и „Биће скоро пропаст света”, филмских дела Пурише Ђорђевића „Јутро” и „Подне”, до Шијанових „Маратонаца” и Паскаљевићевог „Танга Аргентина” – а фотографије са његовим ликом, из свих тих филмова красе сада беле зидове пулског СКУЦ-а.

Иако га најшира публика памти као врсног комичара, Мија Алексић (1923–1995) остварио је и бројне озбиљне, драмске улоге, нарочито у позоришту у којем је одиграо више од стотину представа. Изложба бележи његове позоришне улоге из шездесетих и седамдесетих година прошлог века, у „У Ричарду III”, „Тартуфу”, „Сирану де Бержераку”... али и Мијине телевизијске улоге и незеборавна гостовања са популарном радио-емисијом „Весело вече”.