Зашто све власти воле законе по хитном поступку

У Србији су се у протеклих десетак година смењивале странке на власти, али се није мењао омиљени начин доношења закона – хитан поступак. Све ове године исти је и одговор опозицији, која на упућене критике добије етикету кочничара на нашем европском путу. Потврду оваквог понашања демонстрирали су минулог викенда демократе и напредњаци.

Министар правде у влади у сенци ДС-а Момчило Грубач изјавио је да је прошле године 71 одсто закона донето по хитном поступку. Углавном се, како каже, доносе измене закона, а не нови прописи и зато нам „Скупштина личи на једну фабрику, која ради пуном паром, али не производи ништа, или производи шкарт робу”. Одмах је реаговао шеф скупштинских напредњака Зоран Бабић, који је Грубачеве тврдње назвао „ударом на парламентаризам, демократију и европски пут Србије”. Бабић је још рекао и да се „изменама закона исправљају грешке које је ДС учинио у време када је био на власти”.

Све што је Момчило Грубач рекао говорили су напредњаци пре три године када су, као опозиција, критиковали понашање Демократске странке. Анализа законодавног процеса, коју су за потребе „Отвореног парламента” спровели Центар за истраживање, транспарентност и одговорност (ЦРТА) и СеКонс – Група за развојну иницијативу, показала је да је хитан поступак омиљени начин доношења закона, без обзира на то која странка је на власти.

Према овој анализи рекордни број закона по хитном поступку, 91,7 одсто, донет је 2008. године, у првој години мандата власти у којој је стожер била Демократска странка. Анализа је урађена за период од 1991. до 2014. године, а утврђено је да је најмање закона по хитном поступку донето 1994. године, свега девет одсто. Према подацима „Отвореног парламента”, пре 2000. године проценат закона донетих по хитном поступку износио је у просеку 42 одсто, док се након 2000. повећао на 52 одсто, са тенденцијом раста, па је 2014. године 71,9 одсто закона донето по хитном поступку.

Да није само наша власт, без обзира на то која странка је на власти, склона доношењу закона по хитном поступку сведоче подаци „Отвореног парламента” за Хрватску, која је у периоду од 2003. до 2011. године донела 1.383 закона, од чега 1.140 по хитној процедури. И у Словенији је била слична ситуација, а, како је наведено у овој анализи, разлог је био усклађивање са европским законодавством, „које је рађено механички”.

Немања Ненадић, програмски директор Транспарентности Србија, организације која доношење закона по хитном поступку годинама критикује, каже за „Политику” да се код оних који дођу на власт уопште не примећује промена понашања и одступање од модела који су као опозиција критиковали. Он додаје да је ово питање сад стигло и у извештаје Европске комисије о напретку наше земље у придруживању ЕУ, која га, наравно, критикује, па очекује да ће ова пракса макар бити мања.

Пословник о раду парламента има јасну процедуру која предвиђа због чега неки закон може да буде усвојен по хитном поступку, али креативна тумачења тога шта је, на пример, општи интерес, невероватна су. Да је мало тога неопходно усвојити по хитном поступку сведочи то што посланици умеју да не уврсте на дневни ред закон за који је влада тражила хитан поступак.

У анализи „Отвореног парламента” наведено је да су у периоду од краја 2011. до краја 2014. године два закона ушла у скупштинску процедуру са захтевом да буду усвојени по хитном поступку, а донета су после више од годину дана.

Разни су разлози зашто се тражи хитан поступак, али, осим у ретким оправданим случајевима, разлог због којег се то ради није наведен нигде, а то је избећи „непотребну” расправу у којој ће опозиција да држи банку и да „нас успорава на нашем европском путу”. Скупштина Србије усвојила је измене Закона о привредним коморама 2009. године, чија примена је требало да почне 2013. године, по хитном поступку, само зато што је Млађан Динкић, министар привреде у влади Мирка Цветковића, тако хтео. Динкић је претио рушењем владе, па је закон, иако ни неке демократе нису биле задовољне, ипак донет. Због овако „важних” разлога и имамо честе измене закона.