Камата професора Цвјетићанина

Захваљујем Данијелу Цвјетићанину, професору Универзитета Сингидунум, што ме је бранио од увредљивих коментара. Поједини читаоци „Политике” бурно су реаговали кад сам позвала све оне који подржавају Грке да ми позајме по сто евра и не очекују да им новац вратим назад. Професор Цвјетићанин каже да су коментатори бесно реаговали, јер знају да повериоци мени немају шта да узму и зато неће да ми узајме паре. Док су Грцима кредитори позајмљивали новац иако су знали да не могу да врате, јер они имају острва.

Професор је на крају поентирао реченицом да је бесна реакција коментатора само доказ да они познају финансије. Што се за мене (следи као закључак) не може рећи.

Из ове полемике две су ствари јасне. Прва је да су сви они који бесно реагују на мој текст само добровољни даваоци туђег новца. А друга, да је професор Цвјетићанин овим показао да врло добро зна како функционише банкарски систем, иако из његовог текста произилази закључак да су банкари завереничка група која је Грцима зајмила паре да би их бацила у дужничко ропство и одузела имовину. Одбрану ми је, дакле, професор наплатио с каматом.

Професор заборавља да Грчка приватним банкарима не дугује, јер су јој они 2012. отписали 100 милијарди дуга. Ту је било највише немачких и француских банака, али су и грчке банке отписале чак 40 милијарди дуга. Грчка сада дугује међународним финансијским институцијама (европским повериоцима и Међународном монетарном фонду). Ово, наравно, не значи да су банкари дуг отписали из чистог алтруизма и солидарности са грчким народом. Грчке дугове преузеле су државе чланице.

Уврежено је мишљење да су камате на грчки дуг зеленашке. Ефективна каматна стопа на грчки дуг износи 2,2 одсто. На немачки је 2,3 одсто. На хрватски и словеначки четири, а на српски и мађарски пет процената. Удео камата и главнице износи 10 одсто свега што грчки грађани и привреда створе за годину дана. Код нас тај удео чини 20 одсто националног колача. А грчки дуг је чак 13 пута већи него наш.

Далеко од тога да су кредитори који су позајмљивали Грцима, невини у читавој причи. Али то не значи да је Грке било ко присиљавао да зајме. Пре него што је Грчка ушла у ЕУ просечне камате на њихов дуг биле су 30 одсто. А онда су, након што је Грчка постала пуноправна чланица, пале на четири до пет одсто. До седамдесетих година стандард грађана Грчке и Југославије био је на готово истом нивоу. А онда је почео нагли раст животног стандарда Грка. Тако је сада просечна пензија у Грчкој већа од 800, а у Србији је прошле године била 200 евра. Према подацима Еуростата, мање пензије од Грка имају и Немци (760 евра), затим Пољаци (504 евра), Словаци (408 евра). Шта тек рећи за Литванце где је просечна пензија 242 евра. Да ли је морално да они који имају мање помажу оне који имају више? Баш ових дана хрватска јавност негодује зато што је Европска комисија тражила да из државног буџета издвоји 50 милиона евра за помоћ Грцима. А баш пре неколико дана грчки пензионисани шумар са пензијом од 1.000 евра и његова жена медицинска сестра са платом од 1.500 евра за „Политику” су изјавили да се осећају понижено. Заиста понижавајуће – 2.500 евра месечно. Наравно, из нашег угла гледано.

А то што је Америка изненада постала савезник Грчке и што је срце Кристин Лагард, директорке ММФ-а, која инсистира на релаксирању дуга, одједном омекшало не треба тражити у саосећању према грчком народу. План отплате грчког дуга показује да последња рата европским повериоцима на наплату долази 2054. године, док ће Фонд своје дугове намирити 2024. године. При том, највећи део дуга према ММФ-у долази на наплату у наредних неколико година. То значи да би отписом дуга Грчкој терет поднели европски повериоци. А у интересу Америке је да грчки дуг постане одржив, а да то њих што мање кошта. Због тога Алексис Ципрас и бивши министар финансија Јанис Варуфакис могу да захвале на подршци нобеловцима Полу Кругману и Џозефу Штиглицу чије су текстове редовно објављивали на својим Твитер налозима. Као порески обвезници, који грчку драму гледају „преко баре”, они неће сносити терет отписа грчког дуга.

Дакле, све је у парама. А што се мене тиче, нема зиме. Колико видим, многи, укључујући и професора Цвјетићанина, дугују ми по 100 евра. А ја ћу све што добијем проследити професорки Економског факултета Даници Поповић. Само се бојим да ћемо на крају обе имати исто – једно велико ништа.