Сарајлија који још живи од рата

Од нашег дописника

Сарајево – „Ово што ћу вам испричати нисам читао у књигама нити на интернету. Рођен сам овде, живим и живећу овде. Ово је моја прича.”

Тако Сарајлија Нермин (41) поздравља групу туриста коју ће комбијем повести у тросатни обилазак свог родног града у тури названој „Време несреће”. Он је један од оних који данас, две деценије од, како „надреалисти” кажу, „избијања мира”, и даље живе од рата. Када је пре три године остао без посла, своју ратну причу почео је да продаје као део туристичке понуде главног града Босне и Херцеговине. А заинтересованих да чују једну од много верзија онога што се ту збивало у првој половини последње деценије прошлог века у летњој сезони има са свих континената. Тај час компликоване балканске историје кошта 27 евра – десет више него улазница за музеје Ватикана, на пример.

Чим смо кренули ка првом одредишту, Нермин, три особе у једној – возач, водич и благајник – упознаје нас са још неколико детаља из свог живота. Пре рата био је полицајац. Тек што је обукао униформу и већ се заратило.

„Срби су имали Србију као алтернативу, Хрвати су могли да иду у Хрватску, а ми муслимани нисмо имали куда. Морао сам да браним породицу и свој град”, додаје. Памти да га је једном туристкиња питала да ли је неког убио.

„Носио сам оружје и пуцао. Колико знам, нисам никог убио. Спавам мирно”, понавља и сада тај исти одговор.

Док се приближавамо Бијелој табији, кули подигнутој на месту средњовековне тврђаве, упозорава нас на оно исто што ће сваки добронамерни Сарајлија рећи госту – да у колима не оставља чак ни флашу воде: „Неки Аустралијанци су једном остали без торбе. Они без торбе, а ја без стакла на вратима.”

Са места са којег се пружа панорамски поглед на цео град показује где је била ратна линија раздвајања. Тамо где су само осам година пре почетка сукоба, за време Зимских олимпијских игара, биле стазе за спортове на снегу, утврђени су те 1992. војни положаји. Јахорину и Требевић, планине на којима су се олимпијци надметали у скијању и бобу, држали су Срби, а Игман, локацију некадашњих ски-скакаоница, муслимани. Српска паравојска, како наш водич назива остатке ЈНА и војску Републике Српске, одатле је, уз још неколико нижих брда, имала град као на длану. Србе ипак ни једном није назвао „агресорима”, како у Сарајеву стоји на готово свакој спомен-плочи из деведесетих, нити четницима, што се неретко може прочитати у коментарима овдашњих интернет портала.

Пре него што је са овог места направио неколико фотографија панораме града на Миљацки, старијег туристу занима у каквим су односима Србија и Босна сада.

„Могле би бити и у бољим”, одговара водич и цитира речи српског премијера изговорене у мају, баш у Сарајеву. Укратко – поверење, помирење, заједнички живот, заједничка будућност.

Шехидско мезарје Ковачи, гробље на којем су сахрањени страдали војници Армије БиХ, али и Алија Изетбеговић, први председник државе, следећа је станица осмочлане групе туриста у којој сам једина чији матерњи језик није енглески. Странца који тражи добар угао за сликање Нермин опомиње да је управо згазио на хумку палог борца. С леве стране, близу улаза у гробље, у очи упада један другачији споменик – у облику је љиљана. На њему слика младића с презименом на „ић”.

„Овде су сахрањени и људи из мешовитих бракова као што је овај младић”, показује у правцу споменика у облику љиљана. „Отац му је био православац, а мајка муслиманка.”

Видећемо касније, у пролазу, још нека гробља – мешовита стара сарајевска – Баре и Лав (бивше Партизанско гробље), друго највеће јеврејско гробље у Европи, и муслиманско Стадион, названо по фудбалском стадиону Кошево, на чијем је помоћном терену настало за време последњег рата, када је другим гробљима било ризично прићи.

Даље се на сарајевским улицама смењују ратне и мирнодопске знаменитости – пијаца Маркале, православна црква, синагога, катедрала, дворана Зетра, стадион Кошево, Капела видовданских хероја – место почивања учесника Сарајевског атентата.

„За цео свет Гаврило Принцип је терориста, само је за Србе херој”, сигуран је наш водич у оно у шта ни историчари нису.

Пролазимо поред нове зграде америчке амбасаде, земље за коју ће Нермин касније признати да је за време рата била највећа политичка подршка БиХ. Зато је ваљда мало коме овде чудно што је огромно здање (отворено тек који месец пре но што су Сарајлије добиле први Мекдоналдс ресторан) несразмерно величини земље у којој се налази (осма по величини америчка амбасада у Европи).

Док нам водич преноси депресивну статистику о малим платама и великој незапослености, улазимо у Улицу Змаја од Босне – незванични ратни назив био је Алеја снајпера. Још једна линија раздвајања. На зградама у насељу Грбавица, „српском снајперском гнезду”, како га описује водич, ратни ожиљци делују најсвежије. Онај старији туриста што се занимао за односе Србије и БиХ хтео би да слика фасаде. Изгледају као да је рат јуче завршен.

Преко Илиџе стижемо коначно до Тунела спаса, на чије је ископавање наш водич, чини се, најпоноснији.

Срби, тврди, нису знали где је тунел, али су знали да постоји неки излаз из опкољеног града и додаје да би данас био богат да је добио евро сваки пут када је прошао кроз 800 метара дугачак тунел између Добриње и Бутмира. Туристи могу да прођу само кроз његових 25 метара, док је остатак затворен јер због близине аеродрома угрожава ваздушни саобраћај.

Тај једини безбедан излаз из 1.425 дана опкољеног града био је и главни канал снабдевања струјом, телефонским сигналом, хуманитарном помоћи.

„То мало хране што смо добијали било је толико неукусно да ни пси и мачке нису хтели да једу. Кад би муслимани добили пакет са сланином, мењали су са хришћанима за пакет са пилетином или јунетином. Делили смо исту судбину”, присећа се водич времена за које каже да га је закопао дубоко у себи.

Размишљам у повратку о томе како је изгледао живот у Сарајеву тих ратних година. О томе колико је искрен водич, а утисак је да јесте, када каже: „Не мрзим никог, мрзим само политички систем.” Мислим о његовом одговору на бојажљиво постављено питање госпође из групе да ли би нешто тако, рат дакле, могло да се догоди поново: „На Балкану је све могуће.”