Ја нисам Даница

Дугови морају да се враћају, да ли је то икада било спорно? Остаје питање: шта ако не постоји могућност да се рате отплаћују, ако нема одакле? Осим, наравно, да се битно редукују плате лекара и учитеља, као и пензије (пример Србије), или, још боље, да се оне укину, а да се, ради штедње, живот грађана организује у концентрационим камповима, где ће становници моћи мирно да раде од јутра до сутра, уз минималне трошкове, па ће остати довољно новца да се немачки банкари намире – и још да поделе милионске бонусе. Државе „периферије” би, осим тога, могле, од уштеда, да оснују бројне НВО-е, агенције, комисије, сервисе, савете итд., те да, бар по томе, личе на земље „центра” (осовине).

Разговор између Шојблеа и Варуфакиса водио се баш о томе да ли Грчкој треба прво омогућити развој (и довољно велики БДП) да може да отплаћује нагомилане дугове, или треба одмах исцедити из грађанства све што се у овом тренутку исцедити може, а упропастити грчку привреду (и државу) за наредне векове. И Шојбле и немачки банкари добро знају да дуг у целини не може бити враћен, као што и Грци (и Срби) знају да не могу вечито трошити преко граница економских могућности.

Економска и свака друга логика упућује на закључак да се из празне касе не могу извући дукати, па су и банкари и ММФ, опет у свом интересу, спремни на отпис дела дуга, као и на додатне кредитне линије Грчкој, што нико није смео ни да помене пре Сиризине „побуне”.

Познато је да се, чак и у развијеним привредама, отплате кредита (и друге финансијске обавезе) не извршавају безусловно. Обамина финансијска подршка банкама сувише-великим-да-пропадну један је од примера. Опрост дугова Немачкој после Другог светског рата, такође је један пример. Насилно утеривање дугова од Немачке после Првог рата довело је, упркос Кејнзовом упозорењу, до наредне светске катастрофе.

Ех, и приватни дугови се некада легитимно огласе неважећим. Најстарији читаоци „Политике” памте предратне огласе, у којима, на пример, напуштени велетрговац Јанковић објављује да се одриче своје жене Персе и њене дугове не признаје. Па заиста, има ли логике да једни узимају кредите, а да их други враћају? Да се неке владе (у Грчкој, или у Србији) задужују, а будуће генерације грађана морају да стежу каиш? Да ли је јасно куда је тај новац отишао? Неки опозиционари – неваљалци – протурали су, својевремено, у Грчкој, неосноване гласине да министри узимају од европских банака провизије, само да би пристали да им ове пласирају „повољне” кредите и тако отерају Грчку у дужничко ропство.

Лако би се могло десити да, после много мука, Грчка ипак напусти еврозону, пошто се не види одакле ће бити измирен дуг у који су је гурнуле моћне банке. То ће се сигурно десити ако немачки банкари не узму, још озбиљније, у обзир Варуфакисов сценарио изласка из кризе. Расправљаћемо о томе у будућности. Упркос очигледних несагласности, ипак не желим да се јавно одрекнем своје колегинице Данице Поповић, а њене душевне боли не могу да препознам.

*Сингидунум