Грчки одјеци у Бриселу

Дан просечног припадника бриселског ЕУ мехура започиње ишчитавањем вести из неколико извора, проверавањем „Твитера” не би ли сазнао нешто више о најновијим дешавањима или посећивањем сајтова различитих тинк-тенкова. У граду у коме живе хиљаде супротстављених лобиста, информација је моћ. Последњих месеци грчка дужничка криза је преузела примат у медијима који су често предвиђали суноврат Европске уније какву познајемо. Сваког јутра бисмо читали предуге анализе из бескрајно много углова, од тога како је Ципрас отишао у тоалет и да су сви мислили да је напустио преговоре, до психолошке анализе немачког министра финансија Шојблеа. Но, некако и поред све те медијске и политичке халабуке, чини се да бриселски мехур опстаје и не жели да преузме део одговорности за тренутну ситуацију у Европи. А да се разумемо, није ово само грчка криза, ово је и криза континента који је можда изродио цивилизацију, али није више њен предводник, нити ће то ускоро (ако и икада) поново бити.

Медијска слика ванредног стања у Бриселу при свакој рунди грчких преговора истинита је само за људе који су директно укључени у њих и који практично не спавају ноћима бдијући над процесом. Свакодневица је за остале једноставно иста и своди се на лобирање за уске интересе својих индустрија или сфера. Способност сагледавања веће слике као да је нестала или је ограничена на преплетеност неколико политика. Европа као уједињујућа идеја избледела је наспрам свакодневних задатака и технократских расправа. Таква ситуација је и разумљива. Информација има и превише, законодавних процеса и расправа много, а прилика за заступање заговарачке позиције јако мало. Фокус је пресудан за успех. Ако се један лобиста или запослени у Европској комисији бави квалитетом хране, времена је мало да се размисли о темама које разједају цео систем. Европски покрет је зачет на великим идејама заједништва и ограничавања рата да би с временом спао на много детаљније политике и дискусије, попут оне о униформности краставца. Та шума прописа и детаљних интереса преузела је првенство над самом европском идејом уједињења и некаквог општег интереса.

Управо тако се и посматра грчка криза у Бриселу, тј. не посматра се. Чућете с времена на време огорчене расправе о грчкој или немачкој одговорности. Људи са југа Европе обично имају више разумевања за Грчку док се они са истока и севера, колебајући се, не слажу. Но, те дебате су обично празне и своде се на банализацију питања ко је коме колико новца посудио и по којим условима, ко је уопште дозволио Грчкој да приступи евру, како ће Русија искористити ову прилику и шта ће се десити у Шпанији на предстојећим изборима. Све те дебате садрже значајна питања, али мало је расправе о одговорности бриселског мехура, тј. људи који раде или лобирају за европске институције а који се међусобно и приватно друже чинећи један самодовољни круг.

Зашто бриселски мехур не чује грчке и европске одјеке? Јер је уљуљкан у сопственој самодовољности. Многи лобисти и ЕУ бирократе основали су породице у Бриселу, изградили пристојне каријере и зарадили добре новце и у таквим условима тешко је суочити се с тим да свет коме су се надали и у коме живе постоји само унутар географског троугла Европске комисије, Парламента и Савета. Брисел као такав не осликава оне људе које треба да представља и за које треба да ради, већ је реч о једном еко-систему који полако губи кисеоник, а сви се правимо да ће сутра већ све бити боље.

Сваке године се овде разнолико расправља о томе како треба представити европске успехе просечним Европљанима кроз добре кампање и како им треба испричати шта је Европска унија постигла. Свакако, листа је дуга. Али зашто причати о томе шта је ЕУ постигла а не шта ће постићи. Зато што то нико не зна. На крају, намеће се и питање да ли Европљани и желе да слушају о лепој прошлости. Вероватно не, јер се од бајатог хлеба може справити само попара.

Консултант за политике ЕУ, Брисел