Grčki odjeci u Briselu

Dan prosečnog pripadnika briselskog EU mehura započinje iščitavanjem vesti iz nekoliko izvora, proveravanjem „Tvitera” ne bi li saznao nešto više o najnovijim dešavanjima ili posećivanjem sajtova različitih tink-tenkova. U gradu u kome žive hiljade suprotstavljenih lobista, informacija je moć. Poslednjih meseci grčka dužnička kriza je preuzela primat u medijima koji su često predviđali sunovrat Evropske unije kakvu poznajemo. Svakog jutra bismo čitali preduge analize iz beskrajno mnogo uglova, od toga kako je Cipras otišao u toalet i da su svi mislili da je napustio pregovore, do psihološke analize nemačkog ministra finansija Šojblea. No, nekako i pored sve te medijske i političke halabuke, čini se da briselski mehur opstaje i ne želi da preuzme deo odgovornosti za trenutnu situaciju u Evropi. A da se razumemo, nije ovo samo grčka kriza, ovo je i kriza kontinenta koji je možda izrodio civilizaciju, ali nije više njen predvodnik, niti će to uskoro (ako i ikada) ponovo biti.

Medijska slika vanrednog stanja u Briselu pri svakoj rundi grčkih pregovora istinita je samo za ljude koji su direktno uključeni u njih i koji praktično ne spavaju noćima bdijući nad procesom. Svakodnevica je za ostale jednostavno ista i svodi se na lobiranje za uske interese svojih industrija ili sfera. Sposobnost sagledavanja veće slike kao da je nestala ili je ograničena na prepletenost nekoliko politika. Evropa kao ujedinjujuća ideja izbledela je naspram svakodnevnih zadataka i tehnokratskih rasprava. Takva situacija je i razumljiva. Informacija ima i previše, zakonodavnih procesa i rasprava mnogo, a prilika za zastupanje zagovaračke pozicije jako malo. Fokus je presudan za uspeh. Ako se jedan lobista ili zaposleni u Evropskoj komisiji bavi kvalitetom hrane, vremena je malo da se razmisli o temama koje razjedaju ceo sistem. Evropski pokret je začet na velikim idejama zajedništva i ograničavanja rata da bi s vremenom spao na mnogo detaljnije politike i diskusije, poput one o uniformnosti krastavca. Ta šuma propisa i detaljnih interesa preuzela je prvenstvo nad samom evropskom idejom ujedinjenja i nekakvog opšteg interesa.

Upravo tako se i posmatra grčka kriza u Briselu, tj. ne posmatra se. Čućete s vremena na vreme ogorčene rasprave o grčkoj ili nemačkoj odgovornosti. Ljudi sa juga Evrope obično imaju više razumevanja za Grčku dok se oni sa istoka i severa, kolebajući se, ne slažu. No, te debate su obično prazne i svode se na banalizaciju pitanja ko je kome koliko novca posudio i po kojim uslovima, ko je uopšte dozvolio Grčkoj da pristupi evru, kako će Rusija iskoristiti ovu priliku i šta će se desiti u Španiji na predstojećim izborima. Sve te debate sadrže značajna pitanja, ali malo je rasprave o odgovornosti briselskog mehura, tj. ljudi koji rade ili lobiraju za evropske institucije a koji se međusobno i privatno druže čineći jedan samodovoljni krug.

Zašto briselski mehur ne čuje grčke i evropske odjeke? Jer je uljuljkan u sopstvenoj samodovoljnosti. Mnogi lobisti i EU birokrate osnovali su porodice u Briselu, izgradili pristojne karijere i zaradili dobre novce i u takvim uslovima teško je suočiti se s tim da svet kome su se nadali i u kome žive postoji samo unutar geografskog trougla Evropske komisije, Parlamenta i Saveta. Brisel kao takav ne oslikava one ljude koje treba da predstavlja i za koje treba da radi, već je reč o jednom eko-sistemu koji polako gubi kiseonik, a svi se pravimo da će sutra već sve biti bolje.

Svake godine se ovde raznoliko raspravlja o tome kako treba predstaviti evropske uspehe prosečnim Evropljanima kroz dobre kampanje i kako im treba ispričati šta je Evropska unija postigla. Svakako, lista je duga. Ali zašto pričati o tome šta je EU postigla a ne šta će postići. Zato što to niko ne zna. Na kraju, nameće se i pitanje da li Evropljani i žele da slušaju o lepoj prošlosti. Verovatno ne, jer se od bajatog hleba može spraviti samo popara.

Konsultant za politike EU, Brisel