Исти Шојблеов лек за Источну Немачку и за Грчку

Од нашег дописника

Франкфурт, Хајделберг – Безмало четврт века од уједињења, границе између две Немачке не постоје, али како указују последња истраживања јавног мњења, зидови раздвајања су опстали у главама људи и у свакодневици. На основу резултата истраживања Берлинског института за популацију и развој, директор ове институције Рајнер Клинголц каже да су „разлике између два дела Немачке и даље изузетно велике”.

„Без обзира на то да ли је у питању развој становништва, економска снага, богатство, наслеђе или величина пољопривредних домаћинства, свуда се појављују безмало тачне границе (између две Немачке)”, истиче се у резултатима овог истраживања урађеног уочи обележавања 25 година од 3. октобра 1990. када је држава званично уједињена.

И док Немци разматрају (не)успехе некадашње комунистичке ДДР да у животном стандарду, продуктивности и многим другим областима сустигне Западну Немачку, све више европских аналитичара указује уочљиву сличност између Источне Немачке после пада Берлинског зида и садашње Грчке која грца у дуговима и покушава да остане у еврозони. Телевизијски снимци Грка, који чекају у дугим редовима испред банака желећи безуспешно да подигну бар нешто новца, подсетили су многе источне Немце на исте сцене који су они преживели исто у јулу, али не ове већ 1990. године.

Штавише, и једнима и другима судбину је одређивао исти човек – Волфганг Шојбле. Садашњи немачки министар финансија, који и даље сматра да је боље да Грци привремено изађу из еврозоне, после пада Берлинског зида био је министар унутрашњих послова, којем је тадашњи канцелар Хелмут Кол поверио да буде својеврсни менаџер уједињења две Немачке.

И док су почетком 1990, после првих слободних избора у источној Немачкој, многи посланици, баш као сада Сиризини у Грчкој, сањали о новом политичком систему који ће бити „трећи пут” између западне тржишне економије и источног социјалистичког система, један човек у Бону је само размишљао како да Источна Немачка плати своје нагомилане дугове и како да то Западну Немачку финансијски не уништи. Тај човек је наравно био Шојбле, који је на 800 страна написао споразум о уједињењу у којем је детаљно разрађен сваки аспект спајања две државе.

Први потез је био прелазак на западнонемачку марку, што је милионима источних Немаца представљало дугоочекивано остварење сна о модерној западној роби и слободи путовања. Међутим, још дуго је то за њих остао сан јер је инфлација појела њихове плате и оне нису биле тако вредне у западнонемачким маркама.

Потом је уследило формирање Шојблеовог „чеда” – приватизационог фонда под називом Тројханданшталт или колоквијално називаног само Тројханд, у који је пребачена сва имовина свих државних концерна, предузећа па и странака, са намером да буду продати и да се тим новцем финансира уједињење Немачке. Баш као и што је Грцима недавно наметнуо формирање сличног фонда из којег би Грци требало продајом државне имовине да прикупе 50 милијарди евра за отплату својих дугова, Шојбле је и источним Немцима формирао агенцију под надзором министарства финансија, која је схватана као независна и, како се тада мислило, сигурна од корумпираних власти на истоку земљи.

Међутим, управо тај модел приватизације, баш као и у Русији, био је рај за корупцију и јефтину распродају државне имовине, будући да су прво државна предузећа нуђена за огромне своте новца да би касније у директним преговорима била продата у бесцење. Баш као и у Русији, и источним Немцима оваква приватизација показала је само одвратну страну капитализма у којој је око три милиона људи остало без посла, око 3.700 фабрика је било затворено, да би на крају приватизациони фонд био угашен 1994. године са дугом од око 250 милијарди марака.

Од планираних 1.200 милијарди марака, колико је била процењена вредност источнонемачке индустрије која је стављена на продају, добијен је само мањи део, док су Кол и Шојбле за неуспех приватизације окривили „суморну ситуацију у Источној Немачкој”. Нису као у Русији настали олигарси, али су се велики западнонемачки концерни за мале паре вратили на исток земље одакле су истерани после Другог светског рата. Годинама касније ће бити откривено да су Кол и Шојбле у буџету тајно припремили 100 милијарди марака како би нивелисали разлике између истока и запад земље.

Упркос неуспеху, Шојбле је био задовољан што је поразио социјалистичке идеје са истока земље а, чини се, да исти рецепт настоји да примени и у Грчкој упркос свим манама свог „лека”. За понављање ове исте политичке грешке Шојбле тренутно има и подршку немачког јавног мњења, иако би требало да буде упозоравајућа сличност Источне Немачке и Грчке. Када се ових дана на сиромашнијем истоку Немачке све чешће и отвореније чују расистичке и неонацистичке групе, није тешко претпоставити да би Шојблеово терање Сиризе „да поједе сваку своју реч” и угуши наду коју је дала Грцима могло врло лако да доведе до јачања грчке неонацистички опредељене странке Златна зора.

----------------------------------------------------------------------

Разлике између истока и запада Немачке

Франкфурт, Хајделберг – На западу земље запослени и даље зарађују око 800 евра више него њихове колеге на истоку, док је незапосленост минулих 25 година константно већа у бившој Источној Немачкој. Од 500 најбогатијих Немаца, само њих шест живи на истоку земље, а мањак жена примећен је на истоку будући да постоје велике миграције ради студирања или рада на западу земље. На истоку су људи песимистичнији него на западу, а на западу су примили драстично више имиграната у односу на исток, ако се изузме Берлин. Осим тога, између становника некад две земље постоје и јаке предрасуде. Западни Немци имају негативно мишљење о источним Немцима. С друге стране, 34 одсто испитаних источних Немаца сматра да су западни Немци арогантни, што само седам одсто западних Немаца мисли о себи. Оно што им је заједничко јесте да подједнако једни о другима мисле да су свезналице.