Маштање

Већина људи машта када се испуне два услова: имају времена и налазе се у стању менталне опуштености. Тада деца и одрасли замишљају одређене представе, чији ток обухвата ликове, ситуације и радње. Током маштања активира се онај старији део нашег мозга, који је одговоран за замишљање – мишљење у сликама, то јест конкретно мишљење. А како мозак не разликује добро замишљене слике од слика стварности, оне изазивају стварне емоције.

Некада се маштање назива и сањарењем, да би се нагласила сличност са сањањем и сном који се никада неће остварити, ипак је маштање нераздвојиво од људског стваралаштва. Маштањем настају нове идеје, углавном спајањем менталних слика које никада раније нису биле спојене.

Када посматрамо децу која маштају, примећујемо да она често маштају када им није забавно, већ помало досадно. У том смислу маштање је начин да особа забави себе. Маштање је код одраслих људи повезано са психичком структуром коју зовемо „унутрашње дете”.

Стиче се утисак да је данас све мање и деце и људи који маштају. Родитељи све чине како деци не би било досадно, нудећи им разноразне игрице и филмове у којима су садржаји туђе маште запаковани у готову робу коју треба конзумирати. И уместо да се дете активно игра властитим менталним представама, замишљајући оно што му је важно, оно постаје ментално пасивни потрошач робе коју му сервира индустрија дечје забаве. Уместо да деца развијају менталну способност да виде оно што желе, она уче да желе оно што виде. Резултат је да њихова способност замишљања, повезивања и управљања менталним представама, када одрасту, није оптимално развијена.

Када је реалност тешка, непријатна, монотона или празна, људи могу од ње да побегну у сањарење, тако да оно може бити психолошки „одбрамбени механизам”. Некaда то може бити сасвим у реду, али када особа, уместо да се снађе у стварном свету и животу, већи део времена проводи у свом омиљеном замишљеном свету, она је зависна од сањарења.

Друштвено потискивање маште јесте процес који траје. Доказано је да данас људи читају све мање, поготово млади. Док нам читање омогућује да прочитано себи визуелно представљамо, електронски медији нас потпуно пасивизирају, јер нам сва чула испуњавају припремљеним садржајима.

Као што постоји разлика између духовите особе и особе која добро препричава виц који је чула од другога, тако постоји разлика између нечије личне имагинације и нечијег степена конзумирања забавних садржаја. Психобиографска истраживања показују да су људи јаког духа некада били деца која су маштала. Није лепота, већ је машта та која ће променити свет. И зато је машта опасна.