Ја, Грк

Ових дана на страницама наших најстаријих новина, иначе врло склоних полемици и утуку на утуку, ређају се стручњаци и читаоци, и сви се просто утркују ко ће се више каменом бацити на Грке. Као преводилац са старогрчког и човек који је с Грцима причао и на њиховом матерњем језику, смем казати да добро познајем Грке и не могу, а да не напишем нешто у одбрану тих, у основи, добрих људи. По ономе што читамо, Грци су сами криви за све што их је снашло и треба да добију десет васпитних економских удараца као нека деца, а у основи реч је о нечем другом.

Да кренемо од оног што је истина. Истина је да Грци нису шампиони у раду, али треба одмах додати и то да то није јужњачки народ, јер их је јако сунце (као ово данашње, са 37 степени) научило да се од њега склањају, све углавном производе за себе саме, мало тргују и још мање се показују. Јужњачки народи, какви су Грци, навикнути су и на то да их штедра природа обасипа плодовима које не морају да плаћају. Сасвим је друкчије на северу: тамо се мора радити, опстајати, трговати, путовати, показивати, исказивати – или умрети. У Грчкој нико неће умрети од глади док је грчког мора и грчког копна и на томе Грчкој завиди не мали број северњака.

Грци су отворен, разговорљив и унеколико лакомислен свет. Расту у великим породицама, између јаке мајке и још јаче Православне грчке цркве и читав живот сањају да се отргну, ослободе, па у томе учине и много грешака. Упркос таквој карактеролошкој слици, нису кукавице. Грци су, колико ми је познато, уз Португалце и Израелце једини људи у Европи који су спремни да у петнаест минута до пет, на крају радног времена, скину белу кошуљу развежу кравате, и пођу у неки лакомислени бој за Грчку. Толико пута сам се наслушао прича о томе да би, само кад се нико не би мешао, у „поштеном рату Грка против Турака, они, Грци, умарширали у Истанбул за недељу дана”! Да се нешто такво и десило, мислим да би сто хиљада бркатих, грлатих и храбрих Грка за једно поподне погубило главе, али срећом није...

Али, да, вас, читаоце и коментаторе, занимају њихове „оикономске” навике (и економија, то јест оикономиа, је грчка реч!). Истина је да Грци никад нису били уредни у плаћању пореза, да баш не разумеју најбоље смисао постојања државних финансија и да нису сувише солидарни, али то не исходи из њихове неозбиљности (уосталом, сасвим је расистички, оптужити читав један народ за економску адолесценцију), већ пре из чињенице да нису сасвим у стању да сагледају читаву слику света. Овоме их добрим делом учи њихова расцепкана историја. Славни антички период, па дуготрајна ера поробљености под Турцима, чак дуготрајнија од српске, потом збуњујућа новија историја, са турбулентним германофилним па франкофилним држањем у Првом светском рату, поцепаном земљом у Другом светском рату, све до историје левичарства и војних хунти – све то збуњује Грке и тера их на неповерење према свему, па и својој државној управи.

Али, зашто би онда тек тако губили главу за Грчку? Е, то је већ друга прича: тада би гинули за идеал Грчке на чији олтар се приноси све, па и млади живот, а свакодневно би сакрили и последњу парицу да их порезници не ухвате. У таквој околности, Грчка је идеално тле за стасање бескрупулозних политичара (а где нису такви). Грчки политичар мисли да има хидру, а не човека за гласача. Мора да удовољи његовим атавистичким поривима, а не сме од њега да затражи ни драхме, ни евра! У таквој клими стасавају прагматични и лаким решењима склони политичари, који су управо из тих дубоко грчких разлога (и накарадних и таквих да би ипак требало да се разумеју), своју земљу задужили и могуће је утерали у дужничко ропство за читав век.

Хоће ли се Грчка опоравити или ће постати прва европска колонија? Увек полемични Грци (да, и полемос, и полемикос су грчке речи) верују да се то ни овог пута неће десити. Немојмо их зато трзати из сна да им се дуг може опростити, а они опет почети да цврче песме достојне најмузикалнијих европских цврчака, јер будећи их из њиховог, будимо се и из својих снова. Свако ко у горњим редовима, до ове последње реченице, није уочио сличност Срба и Грка, или се овде није родио, или не зна добро ћирилицу.

А писац ових редова ни сам не зна да ли све што је написао о Грцима одобрава, али зна једно: када се неко воли, онда се воли и због његових добрих, али и лоших особина.

Писац и преводилац