Пауновић не би трпео „саветнике”

Многи љубитељи фудбала у нашој земљи разочарани су што Вељко Пауновић није наставио сарадњу са Фудбалским савезом Србије (ФСС). Неки су га у свеопштој еуфорији после златне медаље на светском шампионату на Новом Зеланду за играче до 20 година видели и као селектора сениорске репрезентације, али навијачке жеље су неретко сасвим далеко од реалности.

Пауновићева одлука да одбије понуду да води младу селекцију (до 21 године) и објашњење да је решио да се за неко време посвети клупској каријери остављају простор за сумњу да ипак постоји још нешто иза тога. Не мора да буде реч ни о чему с лошим призвуком, али тешко је поверовати да ни ФСС ни Пауновић нису желели да наставе сарадњу, а да се можда нису око свега договорили; или да можда нису из истог угла сагледали заједничку будућност.

Пре но што се вратимо Пауновићу, подсетимо да смо од Илије Петковића, кога је ФСС сменио због три пораза на три меча на Светском првенству у Немачкој 2006. (шта бисмо данас дали само да одемо на Мундијал), имали осморицу селектора (двојица су били вршиоци дужности): Хавијер Клементе (2006–07), Мирослав Ђукић (2007–08), Радомир Антић (2008–10), Владимир Петровић (2010–11), Радован Ћурчић (в. д. селектора 2011–12, селектор 2014–?), Синиша Михајловић (2012–13), Љубинко Друловић (в. д. селектора 2014), Дик Адвокат (2014).

Водити државни тим постало је посебно уносно откада је Шпанац Клементе добио месечну плату од 30.000 евра (председник ФСС је Звездан Терзић). Десет пута више него Петковић! Ђукић је потписао за 20.000 месечно, Антић за 35.000 (после пласмана у Јужноафричку Републику тражио повећање), Петровић за свега 5.000 (што је био знак да је привремено решење), Ћурчић је у први мах био само в. д, а онда је Михајловић изједначио рекорд: 35.000. Друловић је као в. д. имао плату од 2.000 евра, а онда је стигао Холанђанин Дик Адвокат (25.000) и потпуни дебакл у квалификацијама за Европско првенство 2016. Кад је отишао и последњи воз за Француску, ФСС је поставио Ћурчића (15.000), који се, као и Друловић (али и Пауновић), не уклапа у дуго важећи образац ФСС-а: успех у млађим категоријама не доноси унапређење у А тим.

Показало се да лов на велика имена није донео ништа осим новог посртања, осим у случају Радомира Антића. Стекао се утисак да је председник ФСС-а Томислав Караџић, у жељи да што пре исправи своје грешке трагао за новим „џокерима”, не марећи много за адуте у свом дворишту. Они који су градили каријеру у млађим категоријама уздигли су се само до титуле „ве-де”, а Ћурчићу је укинут тај предзнак кад смо дотакли дно у квалификацијама. Сви сада знају да би било много боље и јефтиније да је било који наш млади стручњак сео на клупу уместо Дика Адвоката и да смо почели да стварамо тим на дуге стазе.

Они који мисле да је Пауновић већ сада заслужио своју шансу требало би да знају барем три ствари: прво, Ћурчић има уговор до краја квалификација, друго – амбијент у државном тиму и око њега је толико лош (сви чекају да се што пре заврше квалификације) да би у овом тренутку прогутао и Жозеа Мориња, а камоли Пауновића, треће: у последње три деценије само једном се догодило у светском фудбалу да освајач омладинског Мундијала буде унапређен у селектора сениора (камо среће да тако нешто постане пракса код нас, па да се макар по томе разликујемо).

По свему што је показао, Пауновић је прави човек за српску репрезентацију, али само под условом да стартује са здравих основа. То значи да може сам да одговара за свој избор, да нема туторе, саветнике и остале „добронамернике”, који се куну у патриотизам, а њих је данас више но икада. Пауновић није човек који би то трпео.

Што се тиче његове одлуке да не прихвати понуду ФСС-а да води младу селекцију, она може да наиђе на одобравање само уколико му кроз такав уговор нису била одшкринута врата А тима (да, рецимо, преузме кормило у квалификацијама за Мундијал у Русији 2018).

Искуство говори да титула омладинског првака света није тренерима гарантовала сјајан уговор и престижан посао (велики клуб) у првој наредној сезони, а камоли место команданта у А селекцији. Рецимо, откако је Југославија постала шампион у Чилеу 1987. (селектор Мирко Јозић), само је Карлос Кеироз (Португалија) унапређен у шефа стручног штаба сениорске селекције, и то после две узастопне титуле са омладинцима (1989. и 1991). Јозић је након тријумфа у Чилеу наставио једно време да води омладинце, а онда потписао за чилеански клуб Коло Коло (селектор Хрватске постао је тек 2000. године).

Бразилац Жилио Сезар Леал (шампион 1993) није направио велику каријеру (наставио у Кувајту, Бразилу, Јапану, САД и Јужној Африци), Аргентинац Хосе Пекерман и поред три титуле првака света са играчима до 20 година (1995, 1997, 2001) преузео је кормило А тима тек 2004. године, Шпанац Ињаки Саез (првак 1999) пола радног века је био у разним млађим националним селекцијама, а државни тим је повео под старе дане (2002). Бразилац Маркос Пакета (шампион 2003) није успео да направи каријеру ван арапског света, а слава више није дотакла ни Аргентинце Франсиска Ферара (2005) и Уга Токалија (2007), као ни Селаса Тетеха из Гане (2009). Ни последња два шампиона пре Пауновића, Франка Неја (Бразил, 2011) и Пјера Манковског (Француска, 2013), омладинска титула првака света није лансирала међу највеће тренерске звезде.

Међу поменутим именима данас су и просечном љубитељу фудбала познати само Кеироз и Пекерман, чије каријере су вредне пажње.

Вељко Пауновић, као један од најмлађих тренера шампиона у историји овог такмичења, с пуним правом се нада лепшој будућности од многих његових претходника. Доказ да зна прави пут јесте и то што је одбио неке примамљиве понуде из земаља преко којих никада није ишао пут до вансеријских каријера.