Кад лекар бежи од најтежих операција

Американци се ових дана чуде и згражавају над сазнањем да њихови најбољи лекари отворено избегавају да оперишу тешке болеснике. Јер, ако би ови пацијенти умрли после интервенције, то би покварило позитивну статистику тог доктора, смањило рејтинг клинике у којој раде, а могло би да буде и кажњиво. Резултат тога је да најбољи хирурзи трче да оперишу једноставне и некомпликоване случајеве, а компликовани се препуштају судбини. За овакву праксу у знатној мери је криво увођење „рипорт кард“ система, својеврсних извештаја о раду сваког лекара и установе, који се објављују и на интернету.

У српском здравственом систему не постоји овакав, обавезан начин праћења рада лекара, али је јавна тајна да у нашим болницама већ одавно постоје лекари који „бирају“ пацијенте. – У Србији се лекари деле на две групе. У првој су они који бирају пацијенте које ће оперисати и беже од компликованих случајева. На свакој клиници сви знају који су то доктори. У другој групи су лекари који примају само такве тешке, најкомпликованије случајеве – каже за „Политику“ проф. др Олга Поповић Младеновић, председница Лекарске коморе Београда и специјалиста физикалне медицине и рехабилитације.

Наша саговорница каже да и у Србији лекари који избегавају компликоване случајеве то првенствено чине јер желе да имају позитивну статистику.

– Други разлог је то што је увек једноставније радити с лакшим пацијентима. Када би се и код нас радиле прецизне статистике знало би се ко оперише најтеже случајеве. Хирурзи се плаше инфекција до којих може доћи код најтежих пацијената, али и компликација. Некада се од тих случајева бежи, јер напросто лекари не знају да се с проблемом изборе. Правило је да се компликовани случајеви прикажу и решавају на конзилијуму лекара. Међутим, то се не понекад избегава, као да се заборавља да свако има право да пита или да каже да нешто не зна да уради, а да због тога не прође кроз негативну осуду – сматра др Поповић Младеновић.

Да бежања од најтежих болесника има и у Србији, уверен је и координатор Министарства здравља за област кардиохирургије и директор КЦС, проф. др Миљко Ристић.

– Где год постоји медицинска индикација пацијент мора да буде оперисан. Постоји, нажалост, знатан број хирурга који неће да раде најтеже случајеве, а то често зависи и од става здравствене установе. У животу, па и у медицини, није реткост да се иде линијом мањег отпора и избегава најтежи посао. Велики број хирурга и у свету на тај начин бира пацијенте – каже др Ристић.

Професор др Горан Станковић, помоћник директора Клинике за кардиологију КЦС, верује да у Србији нема избегавања оперисања најтежих случајева:

– То бар не постоји као пракса која би требало да нас забрине, мада остављам могућност појединих изузетака. Интервенција највише помаже најтежим и најугроженијим болесницима и то је суштина. У противном, ови су пацијенти осуђени на високу смртност. Отуда жеља наше кардиохирургије да развије програм трансплантације срца или уградње механичких пумпи, за које су кандидати стварно најтежи болесници. Мислим да се у сва три српска кардиохируршка центра, у Београду на Институту „Дедиње“, Сремској Каменици и Клиници за кардиохирургију КЦС раде најтежи пацијенти – каже наш саговорник.

Овај кардиолог наглашава да је амерички систем здравства драстично другачији од нашег, јер је базиран у знатно већој мери на економским прорачунима и бројна осигуравајућа друштва имају много већи утицај него код нас.

– Србија је мала земља, а наша медицина је ослоњена на државно осигурање са циљем да се свима пружи максимум лечења у складу са тренутним економским могућностима друштва. Тако међу лекарима преовладава социјална, а не економска компонента. Контрола квалитета лечења је одговорност еснафа, тј. националних удружења која треба да предложе мере које укључују и адекватну процену ризика од интервенције– каже овај лекар, који ипак признаје да би волео да постоји сличан начин оцењивања у Србији, уз „праву меру“ контроле.

----------------------------------

Статистика важнија од живота

Зашто амерички лекари избегавају да се баве најтежим болесницима недавно је у листу„Њујорк тајмс“ објаснио кардиолог, аутор неколико књига из области медицине. Према мишљењу др Сандипа Џаухара, свесна је одлука лекара да се не хватају у коштац са тешким болесницима, који би после операције могли умрети. Тиме би, наиме, покварили статистику о смртности пацијената које су лечили, а која се редовно објављује на интернету. Иако замишљена да унапреди лечење, оваква пракса је довела до апсурда: у америчким најпрестижнијим, универзитетским болницама које служе и да би млади лекари од најбољих учили медицинске технике то је постало неизводљиво, јер најбољи хирурзи беже од најтежих интервенција. Уместо да „бај пасом“ премосте запушене крвне судовe срца и буквално спасу живот, код болесника који су дијабетичари или имају тешко обољење бубрега или плућа – написаће да је оперативни ризик превише висок и неће таквог пацијента оперисати!

– Нажалост ово је тачно и то није само америчка измишљотина. Сличан систем постоји и у Енглеској: за кардиохирурге се води статистика болничке смртности и статистика морталитета после 30 дана. Уколико морталитет пређе прописане вредности, удружење лекара прво упозорава хирурга и тражи да у одређеном периоду ради уз супервизора, а не самостално. Ако је морталитет посебно велики одузима им се лиценца за самостално оперисање – каже за наш лист интервентни кардиолог, професор др Горан Станковић, помоћник директора Клинике за кардиологију КЦС.