Разбијао сам кафане, цитирајући Хегела

Дневник Емира Кустурице писан је 1994. године. „Политика” је од нашег прослављеног уметника и колумнисте добила ексклузивно одобрење да из њега пренесе забелешке које се односе на период у ком су једна земља и једна идеологија већ доживеле слом, а он снимао филм „Андерграунд”, који је можда најпотресније сведочанство о распаду Југославије. У Дневнику се, поред белешки о познатим савременицима, налазе и записи и размишљања о новом светском поретку и распаду биполарног света

                                                     *   *   *   *

Те вечери смо, ипак, разговарали. Али, ружно и бучно. Требало је да одем. Увијек понављам грешке. Одлазио из Сарајева и увијек се враћао. Из Америке летио авионом у Београд и у Сарајево, а није требало. Када једном одеш, не окрећи се, сине. Питам Здравка за Раку, његовог зета, мог најбољег друга у Сарајеву:

– Како је преживио? Чујем да су га водили у „Виктор Бубањ”, каже ми човјек да му је вилица изваљена! Је л’ нешто срао или је одведен само због истине да је Србин?!

– Не брини ти о Раки!

– Како да не бринем, друг ми је?!

– Него, реци ти мени, ко ће одговарати за клање Муслимана у Фочи и Приједору?!

– Ти и ја нећемо – кажем. – Народи на Балкану заврше један рат па чекају нови да се једни другима свете. Тешко ће правда бити задовољена!

– То ти се, драги мој Гребо, уз Дрину свете они Срби што су им Францетић и усташе Муслимани и Хрвати побили 6.000 најближих. Нема оправдања што се свете, као што није био за ове усташе!

– Значи ти си за етничко чишћење?!

– Свакако да нисам, и ти то добро знаш, него се правиш луд! Као што знаш да неће Срби и Хрвати да живе под Муслиманима, као што Хрвати и Муслимани нису хтјели да живе у Југославији под доминацијом, како кажу, Срба.

– Значи ти си за етничко чишћење? – рече он.

– Свакако нисам!

– Ти и такви као што си ти бомбардујете мој град – гледа ме он и мирно то изговара.

– Који град? – питам га, покушавајући да олакшам причу. – Мислиш Мостар, па твој Мостар бомбардује Хрват, Сидранов пријатељ Праљак! – није му се свидјело покретање приче о Мостару као његовом граду, иако је човјек тамо био рођен. – Видиш ли, човјече, да снимам филм – додао сам.

– Ти бомбардујеш мој град! – поновио је, а зјенице су му се шириле и, вјерујући да је у рату стекао додатну храброст, као да је осјећао како га та новостечена особина штити у случају физичког сукоба и да има право да ме, ако тако осјети, удари тупим предметом и усмрти. Јер нисам у функцији бранитеља некада мог града, а сада, како ствари стоје, ја на тај град немам права.

Разговор се претварао у кафанску галаму, у ону свађу коју Андрић назива „бујицом славенског ексцентризма у којој свако у разговору необично држи до узвишености свог карактера и гдје сваког тренутка могу да експлодирају искре свирепе осјећајности”. Изгледало ми је, ипак, више од његовог доживљаја стварне неправде која је стигла тај град, и који бисмо сви ми вољели да је могла да буде избјегнута, како Гребо читав рат трпи само да би могао да кињи познанике које среће по свијету, са високог моралног становишта патника да осуди и каже:

– А ти си, мангупе, положио! – и да уз то још неколико пута климне главом.

Филм „Андерграунд” је можда најпотресније сведочанство о распаду Југославије (Фото UndergroundPhoto)

Не знам зашто, али је мени пред очима играо онај стари Гребо с којим би се могло разговарати о узроцима рата. Било ми је досадно да слушам ту фразу о коју су се огребали многи друголигаши у својим професијама и за то хорско пјевање награђивани преласком у прву интелектуалну лигу новостворених народа. Није ишло. Подсјетио сам га на наш посљедњи разговор у стану његовог зета. Тамо смо се срели након једне тужне прославе. Посљедњи пут је група Сарајлија прослављала 29. новембар, дан државности друге Југославије. У кафићу „68” на Цигланама нашло се друштво које никако није пристајало на истину како Југославије више нема. Зоран Билан, Емир Аксамија, Халид Бешлић… Наишао је Гребо својим голфом, па смо моја жена и ја отишли у стан његове сестре и зета Радета Јефтића, једног од мојих најбољих пријатеља. Често смо Раде и ја пили и разбијали заједно кафански инвентар цитирајући Хегела, Канта и Конфучија.

Тада је Гребо пажљиво слушао Мајину причу о покушају линча којем је за длаку измакла београдска новинарка Мирјана Бобић. Требало је да позната новинарка, у импровизованом студију сцене „Обала”, позоришта које смо направили на Академији сценских умјетности, интервјуише Шешеља. Претходног дана интервјуисан је Парага. Хрватски Шешељ. Међутим, са Шешељем није ишло. Дигао се народ у Сарајеву. Вјерујем да су то били чланови партије СДА, свезали муслиманску са хрватском заставом и испред Народног позоришта направили демонстрације. Не да народ Шешељу да сиђе са Пала у Сарајево! Тек успут, крене узаврела маса да линчује једну даму, иначе од почетка окренуту против Милошевића и сличних имена која нису била препоручљива за спомињање у главном граду Босне и Херцеговине. Кажем ја тада Греби:

– Ако не може четник Шешељ у град, онда то исто мора да важи и за усташу Парагу!

– Не може Шешељ у град! – вели он.

– Шта ћемо с Парагом? – питам ја.

– Не може ни Парага!

– Парага је већ био, што га нико није зауставио?

– Не може Шешељ у Сарајево! – једнако понавља он.

Четири године касније, у Мостару, родном граду Здравка Гребе, усред рата, нане су говориле: „Боље са попом у кревет него са фратром у чаршију”, што рјечито казује како је савез скројен везивањем двају застава, касније, претворен у велики рат између Муслимана и Хрвата. Тек касније, кад су се ови прописно поклали, Американци су направили Муслиманско-хрватску федерацију.

Те јесени у стану мога пријатеља Јефтића и његове жене Здравко Гребо и Маја започели су драматичан разговор. Гледао сам кроз прозор и видио тужни новембарски пејзаж. Иза завјеса објешених по прозорима насеља Циглане, шкиљило је шкрто жућкасто свијетло, титрало на слабом струјном напону. Готово сви су нагађали шта ће бити сутра, хоћемо ли избјећи рат. Мени је од погледа на прозоре у новоградњама језа пролазила тијелом. А Здравко и Маја су већ увелико, рафалном паљбом, измјењивали вербалну ратну ватру... Маја је, наиме, у својој породици имала много страдалника у Другом рату. Мајин отац Мишо Мандић је из височке махале одведен у логор Јасеновац. Преживио је захваљујући чињеници да је послије осам мјесеци одведен у други логор. У Норвешку. Здравко је мислио да су, наравно, за све криви Срби, потпуно луд народ по његовом мишљењу и негирао Мајину идеју страха од понављања историје. Те ноћи, поред погледа на комшијске прозоре утисак о непоједеним Мрквиним ћевапима и мирис лука закуцали су у мртву тачку посљедњи покушај да се прослави 29. новембар, Дан Републике, Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.