Зашто је Путин помогао Обами

Споразум пет сталних чланица Савета безбедности појачаних Немачком са Ираном у првим реакцијама је оцењен као велики успех америчке дипломатије и председника Обаме лично, али пажљивија анализа његовог садржаја и геополитичких последица показује да су важни „колатерални добитници” Русија и поготово Кина.

При том је најзагонетнији аспект то зашто је руски председник, одобривши споразум, помогао америчком, кад се узме у обзир да су односи између Москве и Вашингтона на најнижој тачки од завршетка хладног рата и да су на сасвим неусклађеним стратешким колосецима: Русија се упиње да реафирмише свој статус велике силе, САД (и савезници) чине све да је у томе спрече.

Чини се, међутим, да је у овом случају било неких „виших” интереса, али и политичких, дипломатских и економских принуда, при чему је много једноставније објаснити позицију Кине него Русије.

Кина је најпре највећи ирански трговински партнер и односи две земље немају онај „историјски пртљаг” који се подразумева у односима Техерана са Москвом, Вашингтоном или Лондоном. Кинески интерес да преговори успеју и да се бар на десет година одложи иранско напредовање ка нуклеарној бомби свакако је многостран: од заједничке подозривости према САД, до обнове иранског статуса трећег снабдевача Кине сировом нафтом.

Између тога је и чињеница да Кина подржава ирански приступ Блиском истоку, да је Иран кључна раскрсница у њеном мегапројекту „Новог Пута свиле” – саобраћајном и енергетском повезивању Далеког истока са Европом преко централне Азије и Блиског истока – до тога да већ постоје планови за кинеске инвестиције у ирански енергетски сектор, па чак и у изградњу нафтовода, чиме би се Кина осигурала од евентуалних поремећаја у Персијском заливу и танкерским коридорима.

Што се Русије тиче, она је на први поглед имала више интереса да споразум опструира, па и блокира, али је на крају ипак дошло до тога да Обама у телефонском позиву Путину захвали на помоћи и констатује да „споразума не би било без руске спремности да га подржи”.

Подршка Русије је изненађење, поготово што предвиђено постепено укидање санкција Ирану на нафтно тржиште враћа важног снабдевача (Техеран је већ објавио планове да удвостручи свој извоз), а што ће за резултат имати ново смањивање цена – на директну штету руских прихода од њеног најважнијег извозног артикла.

И заиста, руско „да” компромису који је испеглан првенствено између шефова америчке и иранске дипломатије, Џона Керија и Мохамеда Џавада Зарифа, изненађење је, поготово ако се узме у обзир да њихов колега Сергеј Лавров, у својим повременим појављивањима у Женеви, Лозани и Бечу, где је вођен овај преговарачки маратон, лично није допринео отклањању ниједног застоја.

Штавише, Русија је у неколико наврата ствари закомпликовала: средином априла објавила је укидање унилатералне забране испоруке Ирану свог чувеног система противваздушне одбране С-300 (што је изазвало протесте САД и Израела), која датира из 2010, док су истовремено утврђени детаљи трампе иранске нафте за руске индустријске производе и храну, чиме би се донекле подрио обруч западних санкција према Техерану.

Руски мотив за заокрет могао је да се наслути по томе што је Сергеј Лавров, који је, пре него што је на конференцији за штампу обелодањено да је историјски споразум постигнут, пожурио да изјави да се њиме елиминишу сви разлози за размештање ракета пресретача на територијама европских савезника, које је Пентагон правдао будућим претњама од иранских ракета с нуклеарним главама.

За очекивати је да ће се руски притисак да се од система ракетног штита, који треба да буде размештен у Пољској, Чешкој, Румунији и Турској, одустане повећати, за шта би аргумент могла да буде и изјава Барака Обаме из априла 2009. у Прагу, да ракетна одбрана неће бити потребна „ако се отклони иранска претња”.

Војни стручњаци, међутим, сматрају да тај штит није суштинска претња Русији, већ да је стварни циљ Москве да ослаби америчко присуство у Европи и унесе раскол у редове НАТО-а (у чему делимично успева).

Други, још важнији разлог за руски пристанак на договор са Ираном јесте чињеница да би Москва одбијањем ризиковала да поквари односе са Пекингом, са којим је, после уласка у ново сучељавање са Западом поводом Украјине, све повезанија.

Према анализи америчког „Брукингса”, једног од најутицајнијих института на свету, Русија је постала изузетно зависна од Кине и њеног тржишта, на коме надокнађује губитке због санкција и умањене економске сарадње са Западом. Пекинг је тога свакако свестан и имао је начина да Москви стави до знања шта од ње очекује.

Најзад, Путин је на овај начин показао да је озбиљан актер међународне политике који уме да попушта. Да ли тиме припрема сопствену „велику погодбу” са САД око Украјине, тек ће се видети. За почетак, треба обратити пажњу на сусрете Викторије Нуланд са замеником шефа руске дипломатије Григоријем Карасином.