Турска отворила три фронта

Турска може да се нада како ће очистити север Сирије од Исламске државе, али је бомбардовањем преко границе одмах себи створила неприлике код куће. Под паролом борбе против ИД, однедавно пољуљани режим Реџепа Тајипа Ердогана отворио је безмало све фронтове и на територији својих суседа и на сопственом тлу – против унутрашњих непријатеља Курда и радикалних левичара.

Свега неколико дана након што је отпочела бомбардовање положаја ИД у Сирији и Радничке партије Курдистана (ПКК) у Ираку, Турска се суочила са пет мртвих полицајаца, које су ИД и ПКК убили из одмазде, и протестом хиљаду људи у центру Анкаре.

Демонстрације, које је полиција разбила воденим топовима и сузавцем, организоване су у знак негодовања због турске интервенције у Сирији и Ираку, али и због левичарске активисткиње настрадале у једној од рација које турске снаге реда спроводе широм земље последњих дана и у којима су већ ухапсиле око 800 особа. Наиме, испоставило се да војна интервенција ради обезбеђивања јужне границе од ИД, која се учврстила на северу Сирије, као и у деловима Ирака, подразумева и борбу са, како наводе турске власти, свим терористичким групама, у које, изузев џихадиста и крајњих левичара, сврставају и ПКК.

Радикални Курди су и пре рација збиља почели да нападају турске полицајце како би се осветили за смрт 32 особе у углавном курдском граду Суручу, погинуле у бомбашком нападу ИД почетком прошле недеље. На први поглед можда делује нелогично да се ПКК свети турским полицајцима због терористичког чина ИД. Ствар је у томе што је Анкара већ дуго под сумњом да дозвољава пребацивање бораца ИД преко своје границе у Сирију и до Ирака рачунајући на то да ће они тамо сузбијати и Курде, који на северу те две земље имају своје ентитете, сад већ суштински независне од централних власти. У делу Ирака који турска војска сад бомбардује уточиште су нашли и чланови ПКК, одбегли након неуспешне побуне против Анкаре, подигнуте још пре три деценије.

Турске власти су пре три године отвориле мировни процес са врхом ПКК, али је он блокиран и пре него што је друга легална курдска партија у Турској на изборима почетком јуна освојила довољно гласова да уђе у парламент, спречавајући Ердогана да опет самостално формира владу, промени устав и повећа своја формална овлашћења. Ердоганова Партија правде и развоја (АКП), која је својим понашањем одбила од себе потенцијалне партнере, још не успева да оснује нову владу и нагађа се да јој то није ни циљ, него расписивање превремених избора на јесен. Напади на Курде, како се претпоставља да режим размишља, могли би АКП-у привући гласове екстремних националиста разочараних тиме што је уопште покренут мировни процес са ПКК.

Ако су те спекулације тачне, напад ИД у Суручу је Ердогану послужио као савршен изговор за ангажовање војске. Власти сада уверавају да су оне и пре тог масакра започеле с рацијама на припаднике ИД у Турској, односно да је та бомба стигла као освета због њихове чврстине према џихадистима а не услед претеране попустљивости. Али, турски планови за Сирију показују да им је ИД, колико год да нису одушевљени том групом, био користан „случајни савезник” у борби не само против Курда, него и против сиријског председника Башара ел Асада, којег Ердоган жели да смакне с власти. Анкара, наиме, одавно инсистира да јој Америка и савезници помогну у успостављању зоне забрањеног лета над Сиријом, фактички усмерене против Асада, јер једино његове снаге у рату који потреса ту земљу већ више од четири године имају ваздушну ескадрилу, захваљујући којој још држе противнике на одстојању.

Судећи по изјавама турских и америчких званичника, зоне забрањеног лета неће бити, барем не формално, али Анкара најављује да ће бомбардовањем ИД, уз помоћ Вашингтона, створити „безбедну зону” на северу Сирије. Практично, то би опет био њихов забран и вероватно да Асад, тешко ослабљен дугим ратом и сабијен на запад земље, не би ни покушао да две најмоћније армије НАТО-а отера својим авионима. Улазак турских копнених трупа у Сирију Анкара је искључила, али рачуна на то да ће у безбедну зону, дугу око 110 и широку барем 40 километара, моћи вратити око два милиона сиријских избеглица које је досад примила.

Велико питање пред Америком и Турском сада ће бити да ли ће се напокон усагласити око тога који се сиријски устаници могу сврстати у умерену опозицију, којој би било допуштено да остане у безбедној зони. Јер, Вашингтону је до сада приоритет била борба с ИД, док су свргавање Асада желели да оставе за касније, док Турска није желела да раздваја та два циља. Због тога је, како се сумња, не само пропуштала регруте ИД преко своје границе, него и директно помагала неке друге исламистичке групе у Сирији, на незадовољство Америке и Европе, такође жељне да Асаду, за којег се сматра да је изгубио легитимитет свирепим гушењем „арапског пролећа” у својој земљи, види леђа.

Ако и приклони Турску својој дефиницији умерене опозиције, Америка ће се свеједно наћи у парадоксалној позицији да посредно помаже ИД. Сиријски и ирачки Курди су, наиме, најорганизованија војна сила која се сада туче са борцима „калифата” Абуа Бакра ел Багдадија. Дозволити Турској да крњи курдске снаге – макар и под изговором да су мета само оне у Ираку, где је ИД слабији него у Сирији, и искључиво позиције припадника ПКК, коју и Америка третира као терористичку организацију – значи нашкодити драгоценом савезнику.