Шта све мораш у Србији кад си уметник

Стваралац у Србији, која практично нема тржиште уметничких дела, има две могућности – да прави или да не прави компромис. У првом случају, мада нема стопостотне гаранције, успеће некако да живи од свог рада, али ће, истовремено, пристајати на услове које му буду постављале фондације и организације на чије се пројектне конкурсе јавља. Јер – ко плаћа тај диктира правила. У другом случају остаће веран уметничкој слободи, без „условљеног” профилисања и тематизовања својих дела, али неће ни моћи да помисли да покуша да живи од свог рада. За живот ће зарађивати комерцијализујући своје умеће у некој од маркетиншких агенција или компанија... Шта је од та два пута мање зло?

Саша Јањић, историчар уметности (са уметником Гораном Драгашем суоснивач Уметничке асоцијације Прототип), каже да је ситуација посебно алармантна када су у питању дела савремених уметника, додајући да је оно што се прода толико малобројно да од тога нико не би могао да живи, а камоли да финансира свој даљи уметнички развој. Уметници су принуђени да се сналазе, или се баве неким другим послом или се јављају на пројекте, програме...

– Већина пројектних конкурса углавном није оријентисана ка уметничкој продукцији већ се ради о програмима који су тематски опредељени, то су актуелне социјалне теме, рад са децом, маргинализованим групама или нешто слично. У таквим ситуацијама уметници имају мали маневарски простор. Добро је да је у последњих неколико година Министарство културе отворило неколико конкурса за откуп уметничких дела, што умногоме помаже. Једино ограничење у том случају јесте да уметник пронађе неку институцију која би „удомила” његово дело. И ту постоји проблем – ми немамо развијену откупну политику међу музејима и осталим институцијама, па не постоји репер за успостављање јасних критеријума – објашњава Јањић и додаје да у неким конкурсима постоји и посредан уплив политике, баш зато што је тематика уско повезана са тренутном ситуацијом у свету, док постоје и фондације које су потпуно аполитичне, које не подржавају ниједну политичку опцију или идеологију. Али, њих је мало.

На питање да ли је ситуација боља у окружењу или је тек Европа локација чије тржиште није замрло, наш саговорник одговара:

– Наше окружење мучи иста бољка као и нас, мање-више. Европа, поготово западна, друга је прича. Тамо где има вишка капитала тамо се и улаже у уметност. То су Енглеска, Француска, Немачка, Швајцарска, Аустрија, скандинавске земље... Наши млади зато често одлазе напоље и покушавају да нешто ураде преко комерцијалнијих галерија.

Горан Драгаш надовезује се управо на тему одлива младих уметника и на то како га спречити.

– Покушали смо да превазиђемо све ово формирањем наше уметничке асоцијације. Циљ нам је да на тај начин помогнемо уметницима да се афирмишу. Први резултат остварили смо у сарадњи са компанијом „Блок 67” – отворена је галерија, конкретан искорак у правцу остваривања нашег циља. Продаја тешко иде, али нам је у помоћ, што се тиче новог пројекта, прискочила Швајцарска канцеларија за развој. Они су заинтересовани да активно подрже самозапошљавање младих уметника, кроз партиципацију на тржишту, које би се с временом формирало. И наша и њихова жеља је да се уметници задрже у Србији, да се овде промовишу и да њихов рад буде прво вреднован овде. Њихов конкурс није био ничим условљен, што је велика реткост – истиче Драгаш.

По Драгашу, највећи наш проблем јесу централизован систем и недостатак подстицаја привреди да улаже у уметност. Држава, једноставно, такву климу не промовише, чега је раније ипак било. Чак и компаније које ван наше земље имају озбиљне колекције савремене уметности не крећу тим путем када су њихове филијале у Србији у питању.

Уметница Мирослава Боба Стојадиновић каже да јој се чини да пројектни конкурси немају директне везе са уметношћу. Из њеног искуства, конкурси се баве „културом”, али у већини случајева то се односи на културни менаџмент и културне индустрије.

– У пракси то значи да су хонорари уметника негде на трећем степенику, након хонорара пројектног менаџера и продуцента, рачуноводства, а често су у рангу са хонорарима техничара или мањи од њих. Конкурси са великим буџетима често имају задате теме које су усмерене на примену културе у одређене друштвене праксе, као што је питање инклузије Рома, миграната и других друштвено маргиналних група и других тема. Неретко су захтеви конкурса такви да они намећу одређену структуру рада – да у пројекту учествују партнери из три земље са Балкана или бивше Југославије, заједно са партнером из Европе и слично – каже наша саговорница.

Како додаје, ако су у питању мали пројектни конкурси у Србији као што је, на пример, конкурс Града Београда, неформална препорука Секретаријата за културу је да се хонорари за уметнике уопште не наводе у пријави, па се уметници, најчешће и продуценти пројеката, довијају како да ипак дођу до хонорара, декларишући свој рад као део рада на пројекту, а не рада на ономе због чега је формиран пројекат – графичко обликовање штампаног материјала, организација, превођење…

– Тржиште уметничких дела је производ одређеног модела уређења западне Европе, који подразумева богат систем државних културних институција, као и интерес улагања приватног капитала у уметничку продукцију. У Србији ништа од тих предуслова не постоји. Када се институције пријављују на исте конкурсе за програме на које се пријављују и појединачни уметници, ви схватате да су они постали (лажна) конкуренција, а не партнери. Да би се подстакло тржиште, а посебно савремене културне продукције, неопходно је пре свега у јавности променити однос према култури и уметности – закључује Мирослава Боба Стојадиновић.