Шта је Америка дозволила Ердогану

Турско понашање је на први поглед парадоксално, али у њему има извесне логике. У Сирији бомбардује таборе Исламске државе, док у Ираку гађа кампове Курда, чије јединице представљају вероватно најефикаснију пешадију у борби са ИД на тлу обе државе. Са становишта Анкаре то је природно, јер за њу су подједнаки непријатељи и „калифат” Абуа Бакра ел Багдадија и курдски ентитети у Сирији и Ираку, смештени уз турску област настањену курдским сепаратистима.

Оно што је збуњујуће јесте држање Америке, која је пристала да подршком нападу на Курде, чијим је акцијама и сама пружала ваздушну подршку, скупо плати то што су Турци отворили две своје војне базе за америчке авионе који бомбардују ИД. Критичари тог уступка већ се подсмевају Вашингтону да је дозволио Турцима да суштински позајме своју авијацију борцима ИД.

Приступ тим базама, у Инџирлику и Дијарбакиру, јесте велико преимућство за америчке летелице, које су до циљева у Сирији и Ираку до сада морале да стижу са других, кудикамо удаљенијих места у Заливу. Овако, моћи ће брже да реагују и, пошто ће због краћих релација имати више горива на располагању, да се дуже задржавају у борбеним зонама, те да ефикасније налазе и одстрељују своје мете. Добитак је и то што ће се у борбу са ИД најзад директно упустити и Турска, која је до сада не само оклевала да ангажује своју армију у ту сврху, него је наводно и окретала главу док је преко њене границе ИД илегално преводио своје борце, оружје и нафту, чијим се шверцовањем умногоме издржава.

Ако је Турска, као што се масовно верује, заиста тако поступала, тако је чинила зато што је била спремна да посредно помогне свакога ко ће се тући с Курдима и трупама сиријског председника Башара ел Асада. Сада је почела да напада ИД, али јој она као заменик више није ни неопходна пошто је добила америчку сагласност да директно напада и Курде и да угрожава Асада. Опет, турска рачуница је ту чиста, само што америчка делује потпуно побркано, јер не само да Вашингтон сматра Курде савезницима, него је и обарање Асада желео да одложи док не ИД не буде поражен како се у Сирији не би устоличио још страшнији господар.

Истини за вољу, из детаља америчко-турског договора који су процурили до медија види се да је Бела кућа покушала да ограничи намере Анкаре како би их уклопила у своје планове. Турско ваздушно и артиљеријско бомбардовање положаја ИД на северу Сирије, уз авионске акције које тамо још од прошле године предузима Америка, требало би да формира безбедну зону дугу око 110 и широку најмање 40 километара, од реке Еуфрат на запад до Алепа. Тај град, изгледа, неће бити обухваћен зоном зато што је његов већи део и даље упориште Асада, с којим Америка, барем тренутно, не жели да се бори. Источно од Еуфрата је територија сиријских Курда, од којих Вашингтон није хтео да дигне руке јер су му исувише драгоцени у рату с ИД.

Заправо, Турска није добила дозволу да напада све Курде, него само кампове Радничке партије Курдистана (ПКК) у Ираку. ПКК је пре три деценије дигао побуну у Турској, у којој је до 2013. године, када је почео мировни процес, страдало око 40.000 особа. И Анкара и Вашингтон третирају ПКК као терористичку организацију, што је легални изговор да се крене на његове положаје. И сам ПКК је отежао свој положај недавним убиствима турских полицајаца из освете за масакр турских Курда у Суручу, који је починио ИД, али је и то стављено на душу турским властима због њихове попустљивости према тој групи.

Али, странку сиријских Курда и ПКК, мада су формално неповезани, у стварности је немогуће разлучити. Питање је и да ли се на ирачком терену могу раздвојити табори ПКК од оних у којима су остали Курди из те државе, без којих би ситуација на ирачком фронту против ИД била знатно гора.

Сиријски Курди већ тврде да и по њима падају турске бомбе. Анкара је потрчала да то демантује, премда не би било изненађење ако је то ипак истина. Јер, последње што Турска жели јесте, како је председник Реџеп Тајип Ердоган отворено изјавио, да се уз њену границу, у северној Сирији, формира курдски ентитет, што се, након последњих успеха њихових трупа, малтене већ догодило. Формирање безбедне зоне, макар она не задирала у делове територије који су већ под курдском контролом, спречиће их да се наставе ширити. Од Турске су то Курди и могли да очекују, али ће Америци свакако запамтити што су им тако одмогли.

Курдско незадовољство може бити само још веће ако Ердоган оствари јучерашњу претњу да ће укинути имунитет посланицима како би они међу њима који су наводно повезани с ПКК могли бити гоњени. То би се могло претворити у освету члановима легалне странке турских Курда, који су на изборима у јуну, упркос опструкцијама режима, ушли у парламент и спречили Ердогана да опет самостално формира владу и промени устав како би себи прибавио већа овлашћења.

Могуће је да Америка пристаје на отуђивање Курда зато што рачуна на то да ускоро више неће ни морати толико да се ослања на њихову пешадију, већ да ће јој за сузбијање ИД бити довољна већа ефикасност њених бомбардера захваљујући коришћењу турских војних база, као и укључивање турске армије у рат. Али, сва досадашња искуства борбе против тероризма показују да се она не добија ваздушним препадима, а ни Америка ни Турска немају намеру да шаљу копнене јединице у Сирију и Ирак.