Одговорност Европе за грчку трагедију

Пажљиво пратећи расправе у медијима и на друштвеним мрежама, схватио сам да већина људи, иако је много читала о грчкој кризи, не зна чињенице о њеној генези и да због тога може бити лак плен манипулације. Не треба превише објашњавати зашто је та манипулација циљ овдашње, али и било које друге власти која спроводи мере самокажњавања, попут оних које се спроводе у Грчкој.

Кренимо од неспорних чињеница, то јест оних где постоји висок ниво сагласности обеју страна.

Неспорно је да Грчка потпуно зависи од тога да ли ће њени повериоци из еврозоне финансирати ликвидност њених банака и позајмити нових 86 милијарди евра у нечему што само условно може да се назове „програмом помоћи”.

Неспорно је да 90 одсто „програма помоћи” Грчкој не остаје у Грчкој, већ одлази њеним повериоцима. Грчка практично служи као проточни бојлер: „програм помоћи” је усмерен ка повериоцима, али „тројка” не жели да га директно да банкама, што би отворило питање национализације банака као у САД или на Исланду.

Неспорно је да је највећи део проблематичног грчког дуга настао у периоду 2001–2010. тако што је јавни дуг „шминкан” и што су биле представљане погрешне цифре.

Оно што се сматра спорним и због чега је дебата о Грчкој изазвала толико пуно емоција јесу питања о одговорности.

Како је настао грчки дуг? Да ли су повериоци и Европска централна банка били преварени у распону од десет година од стране грчких влада или су били свесни „шминкања дуга”? Или су, још горе, учествовали у њему? Да ли постоји одговорност ЕУ за економско уништење једне од њених чланица с обзиром на претходно спорно питање?

Када говоримо о томе да ли је Грчка варала у вези са својим дугом или је ЕУ била упозната са свиме што се дешава, одмах наилазимо на званични зид ћутања. Одговор на једноставно питање постављено Европској централној банци (ЕЦБ) – да ли је знала како је Грчка камуфлирала дуг и, што је још важније, да ли зна да ли су то неке друге државе радиле – не може се добити. Медијска кућа Блумберг затражила је 2010. увид у два званична документа о аранжманима Грчке и других земаља са Голдман Саксом за фалсификовање дуга. ЕЦБ је одбила да омогући увид у та документа бранећи се тврдњама да би у супротном били угрожени јавни интерес и економска политика ЕУ и Грчке. Нажалост, овакав став ЕЦБ је заузео и Европски суд правде у случају „Т-590/10 Thesing & Bloomberg v ECB”, иако је потпуно непојмљиво како би сакривање чињенице о евентуалној заједничкој превари ЕЦБ, држава и „шминкера дуга” било против општег интереса.

Опште је познато да се шминкање дуга у државама ЕУ ради још од 1996. када је с тим прва почела Италија, а затим и друге чланице. Зашто се то ради? Прво, зато да би се испунила два формална услова за приступање еврозони прописана у Мастрихту 1991. која се тичу граница фискалног дефицита и границе јавног дуга у односу на БДП – први, који се сматра важнијим, износи три одсто, а други 60. Италијански економиста Густаво Пига је још 2001. заједно са британским „Економистом” упозоравао на постојање споразума држава са Голдман Саксом о тзв. међувалутним своповима (cross-currency swaps), који су били средство за лажно пружање података о јавним финансијама зарад уласка земаља у еврозону. Статистичко смањење дуга није једина добит која се добија на овај начин, већ је то и повољнији кредитни рејтинг. Тада је било познато да су, поред Грчке, статистику намештале Италија, Аустрија, Белгија, Португалија, Шпанија, Шведска и Велика Британија. У свим овим случајевима Голдман Сакс је био омиљени, а практично и једини партнер.

Када је 2010. грчка криза експлодирала, сазнала се улога Голдман Сакса у свему томе и тада је Ангела Меркел изјавила да је „скандал то што се банке које су нас довеле до ивице понора исте оне банке које су фалсификовале статистику јавних финансија”. Међутим, Меркелова није финансијски стручњак и од ње се није ни могло очекивати да зна шта се све дешавало око „међувалутних свопова” и вероватно је да до 2010. никада није ни чула за тај израз. Ипак, не треба бити наиван па мислити да нико у финансијским центрима Европе није знао шта се дешава. О томе се писало, говорило и на време се упозоравало. Да ли се заиста може претпоставити да нпр. немачка Комерцбанка, највећи појединачни грчки поверилац, није знала колики је стварни дуг Грчке, а да је њен садашњи и директор у време давања кредита Мартин Блесинг супруг Дороти Блесинг, која је била партнер и један од директора у Голдман Саксу у време фалсификовања дуга. Зар није сумњиво то да женина фирма фалсификује књиге на основу којих фирма супруга даје кредите једном клијенту? Ко се ту може позивати на необавештеност и савесност? Нико.

Утицај Голдман Сакса се видео у постављењима техничких, недемократски изабраних влада у Италији и Грчкој. У Италији је 2011. на место премијера постављен Марио Монти, који је пре тога радио као међународни саветник Голдман Сакса. Такође, после пада владе Јоргоса Папандреуа 2011. дошла је техничка влада Лукаса Пападемоса, који је био гувернер централне банке Грчке у време када је Грчка потписала споразум о фалсификовању дуга са Голдман Саксом. Уместо да политичари и Голдман Сакс одговарају заједнички за катастрофу коју су направили, они су кризу искористили да успоставе још већу власт у Европи.

Европски парламент је 2010. гласно захтевао покретање истраге против Голдман Сакса и националних влада које су са њим сарађивале. Од Европске комисије се тражило да поведе истрагу о томе, што је врло уверљиво најавио и Оли Рен, тадашњи комесар за монетарна питања; чак је рекао да ће та истрага бити „темељна и дубока”. Не само да није било никакве истраге нити казне за Голдман Сакс него им је ЕУ још доделила низ уносних уговора преко моћне институције ЕФСФ (European Financial Stability Facility).

Оно што можемо утврдити као закључке ове краће анализе јесте следеће:

1. Највећи део грчких поверилаца био je упознат са фалсификовањем дуга и знали су се стварни подаци о стању грчких финансија. Стога би ризик ненаплативих кредита требало да пада подједнако и на дужника и на повериоца.

2. Европска унија није спровела истрагу о томе како су се фалсификовали подаци о грчком дугу.

3. Европска унија је наградила функцијама и уносним пословима оне који су фалсификовали грчки дуг.

4. Европска унија одбија да омогући увид у податке о томе на који начин је била упозната са фалсификовањем јавног дуга Грчке и других држава еврозоне.

Интернационални секретар ДС 

vladimirtodoric.blogspot.com