Odgovornost Evrope za grčku tragediju

Pažljivo prateći rasprave u medijima i na društvenim mrežama, shvatio sam da većina ljudi, iako je mnogo čitala o grčkoj krizi, ne zna činjenice o njenoj genezi i da zbog toga može biti lak plen manipulacije. Ne treba previše objašnjavati zašto je ta manipulacija cilj ovdašnje, ali i bilo koje druge vlasti koja sprovodi mere samokažnjavanja, poput onih koje se sprovode u Grčkoj.

Krenimo od nespornih činjenica, to jest onih gde postoji visok nivo saglasnosti obeju strana.

Nesporno je da Grčka potpuno zavisi od toga da li će njeni poverioci iz evrozone finansirati likvidnost njenih banaka i pozajmiti novih 86 milijardi evra u nečemu što samo uslovno može da se nazove „programom pomoći”.

Nesporno je da 90 odsto „programa pomoći” Grčkoj ne ostaje u Grčkoj, već odlazi njenim poveriocima. Grčka praktično služi kao protočni bojler: „program pomoći” je usmeren ka poveriocima, ali „trojka” ne želi da ga direktno da bankama, što bi otvorilo pitanje nacionalizacije banaka kao u SAD ili na Islandu.

Nesporno je da je najveći deo problematičnog grčkog duga nastao u periodu 2001–2010. tako što je javni dug „šminkan” i što su bile predstavljane pogrešne cifre.

Ono što se smatra spornim i zbog čega je debata o Grčkoj izazvala toliko puno emocija jesu pitanja o odgovornosti.

Kako je nastao grčki dug? Da li su poverioci i Evropska centralna banka bili prevareni u rasponu od deset godina od strane grčkih vlada ili su bili svesni „šminkanja duga”? Ili su, još gore, učestvovali u njemu? Da li postoji odgovornost EU za ekonomsko uništenje jedne od njenih članica s obzirom na prethodno sporno pitanje?

Kada govorimo o tome da li je Grčka varala u vezi sa svojim dugom ili je EU bila upoznata sa svime što se dešava, odmah nailazimo na zvanični zid ćutanja. Odgovor na jednostavno pitanje postavljeno Evropskoj centralnoj banci (ECB) – da li je znala kako je Grčka kamuflirala dug i, što je još važnije, da li zna da li su to neke druge države radile – ne može se dobiti. Medijska kuća Blumberg zatražila je 2010. uvid u dva zvanična dokumenta o aranžmanima Grčke i drugih zemalja sa Goldman Saksom za falsifikovanje duga. ECB je odbila da omogući uvid u ta dokumenta braneći se tvrdnjama da bi u suprotnom bili ugroženi javni interes i ekonomska politika EU i Grčke. Nažalost, ovakav stav ECB je zauzeo i Evropski sud pravde u slučaju „T-590/10 Thesing & Bloomberg v ECB”, iako je potpuno nepojmljivo kako bi sakrivanje činjenice o eventualnoj zajedničkoj prevari ECB, država i „šminkera duga” bilo protiv opšteg interesa.

Opšte je poznato da se šminkanje duga u državama EU radi još od 1996. kada je s tim prva počela Italija, a zatim i druge članice. Zašto se to radi? Prvo, zato da bi se ispunila dva formalna uslova za pristupanje evrozoni propisana u Mastrihtu 1991. koja se tiču granica fiskalnog deficita i granice javnog duga u odnosu na BDP – prvi, koji se smatra važnijim, iznosi tri odsto, a drugi 60. Italijanski ekonomista Gustavo Piga je još 2001. zajedno sa britanskim „Ekonomistom” upozoravao na postojanje sporazuma država sa Goldman Saksom o tzv. međuvalutnim svopovima (cross-currency swaps), koji su bili sredstvo za lažno pružanje podataka o javnim finansijama zarad ulaska zemalja u evrozonu. Statističko smanjenje duga nije jedina dobit koja se dobija na ovaj način, već je to i povoljniji kreditni rejting. Tada je bilo poznato da su, pored Grčke, statistiku nameštale Italija, Austrija, Belgija, Portugalija, Španija, Švedska i Velika Britanija. U svim ovim slučajevima Goldman Saks je bio omiljeni, a praktično i jedini partner.

Kada je 2010. grčka kriza eksplodirala, saznala se uloga Goldman Saksa u svemu tome i tada je Angela Merkel izjavila da je „skandal to što se banke koje su nas dovele do ivice ponora iste one banke koje su falsifikovale statistiku javnih finansija”. Međutim, Merkelova nije finansijski stručnjak i od nje se nije ni moglo očekivati da zna šta se sve dešavalo oko „međuvalutnih svopova” i verovatno je da do 2010. nikada nije ni čula za taj izraz. Ipak, ne treba biti naivan pa misliti da niko u finansijskim centrima Evrope nije znao šta se dešava. O tome se pisalo, govorilo i na vreme se upozoravalo. Da li se zaista može pretpostaviti da npr. nemačka Komercbanka, najveći pojedinačni grčki poverilac, nije znala koliki je stvarni dug Grčke, a da je njen sadašnji i direktor u vreme davanja kredita Martin Blesing suprug Doroti Blesing, koja je bila partner i jedan od direktora u Goldman Saksu u vreme falsifikovanja duga. Zar nije sumnjivo to da ženina firma falsifikuje knjige na osnovu kojih firma supruga daje kredite jednom klijentu? Ko se tu može pozivati na neobaveštenost i savesnost? Niko.

Uticaj Goldman Saksa se video u postavljenjima tehničkih, nedemokratski izabranih vlada u Italiji i Grčkoj. U Italiji je 2011. na mesto premijera postavljen Mario Monti, koji je pre toga radio kao međunarodni savetnik Goldman Saksa. Takođe, posle pada vlade Jorgosa Papandreua 2011. došla je tehnička vlada Lukasa Papademosa, koji je bio guverner centralne banke Grčke u vreme kada je Grčka potpisala sporazum o falsifikovanju duga sa Goldman Saksom. Umesto da političari i Goldman Saks odgovaraju zajednički za katastrofu koju su napravili, oni su krizu iskoristili da uspostave još veću vlast u Evropi.

Evropski parlament je 2010. glasno zahtevao pokretanje istrage protiv Goldman Saksa i nacionalnih vlada koje su sa njim sarađivale. Od Evropske komisije se tražilo da povede istragu o tome, što je vrlo uverljivo najavio i Oli Ren, tadašnji komesar za monetarna pitanja; čak je rekao da će ta istraga biti „temeljna i duboka”. Ne samo da nije bilo nikakve istrage niti kazne za Goldman Saks nego im je EU još dodelila niz unosnih ugovora preko moćne institucije EFSF (European Financial Stability Facility).

Ono što možemo utvrditi kao zaključke ove kraće analize jeste sledeće:

1. Najveći deo grčkih poverilaca bio je upoznat sa falsifikovanjem duga i znali su se stvarni podaci o stanju grčkih finansija. Stoga bi rizik nenaplativih kredita trebalo da pada podjednako i na dužnika i na poverioca.

2. Evropska unija nije sprovela istragu o tome kako su se falsifikovali podaci o grčkom dugu.

3. Evropska unija je nagradila funkcijama i unosnim poslovima one koji su falsifikovali grčki dug.

4. Evropska unija odbija da omogući uvid u podatke o tome na koji način je bila upoznata sa falsifikovanjem javnog duga Grčke i drugih država evrozone.

Internacionalni sekretar DS 

vladimirtodoric.blogspot.com