Екс „југо-америка”

Почетком 1991. године, крагујевачка „Застава” је у производњи тадашњег аутомобила „југо” за америчко тржиште имала око 220 добављача. Толико је различитих делова и делића било потребно да се састави и у Северну Америку пошаље, преко Бара, амбициозни и смешни аутомобил из Шумадије. Само 80 добављача било је из Србије и Црне Горе. Готово две трећине коопераната било је, највише као последица социјалистичке планске привреде и размештања фабрика у доба индустријализације по релативно равномерном републичком кључу, у другим деловима Југославије.

Има људи који верују да је „југо-америка” пропала (на америчком тржишту) онда када је у рату нестала и земља по чијим су шумама, горама и индустријским гигантима прављено тих стотину делова за један аутомобил и да је постало немогуће саставити и извести кола када су по тим истим шумама, горама и индустријским гигантима, уместо фактура и робе, почеле да се размењују прво псовке, а онда и гранате.

Да ли је, међутим, то једини разлог дебакла? Да ли би, да се штафета носила и даље, да Милошевић није продао „оружане битке” као циглу уместо рада Србима, а Туђман „хрватску пушку о хрватско раме” уместо мукотрпне борбе за сваког немачког, чешког и српског туристу Хрватима... да ли би, дакле, и да је све било другачије и цивилизованије, бивша Југославија могла још дуго да продаје кола сиромашнијим Американцима?

Бојим се да је одговор – не. Нажалост, „југо” није имао никакве шансе зато што је био очајан. Свака цифра у том послу, технолошка заосталост, врата која лоше дихтују, непродуктивност, несхватање функционисања западног света, све је, од почетка, указивало на вероватну пропаст подухвата. Пропао је тај ауто у Америци много пре 1991, још 1987. године. Продато је мало аутомобила и то уз много перипетија, директних и скривених субвенција, трошкова, скупе рекламе... Нисмо, дакле, били у стању да успемо, из много разлога. Али, ниједан није генетски. Сви су били последица лоше организације и економског система земље и друштва из које је крагујевачка лимена кутија долазила.

Чему подсећање на „југо-америку”? Зато што сада не смемо да, у новој постјугословенској привредној сарадњи, о којој се много говори последњих дана, одједном поверујемо да смо били светска велесила и да нам, само да није било распада Југославије (који као да је с неба пао), не би измакао ни пут на Марс као достигнуће „феноменалне” СФРЈ индустрије, војске и науке.

Не смемо да лажемо себе и да правимо нерационалне подухвате. Ту грешку ниједан народ, политичка руководства и елите које креирају јавност и очекивања не смеју да понове сада када се, уз повремене ломове, инциденте и покушаје опструкције, помало отопљава и уразумљује сарадња на тзв. западном Балкану, заправо у бившој Југославији, мало скраћеној, с једне стране, и проширеној, с друге. Ових дана, када је политичка Србија, дакле Александар Вучић, паметно проценила да је боље да једном не ударимо тук на утук и да преузмемо неку иницијативу. Да се не побијемо баш сваки пут. Да једном испаднемо добри момци и на телевизији, што није уопште неважно. Да баш из Београда стигне сахрањивање Милошевићеве мантре и њено окретање у отприлике „показали смо да (не) умемо да се бијемо, можда је време да нешто заједно радимо”. И то баш из Палате Србија, ни километар од надвожњака испод којих су промицали тенкови на које је падало цвеће док су ишли у рат... Порука „хајде да радимо” је добра и била је упућена тројном босанском председништву, бившим југословенским народима, али и домаћој и светској јавности. Што, такође, није уопште неважно. Мислим на јавност, и домаћу и страну.

Кључно је како та отворена врата и политичку рационалност да искористимо. Ако сањамо да можемо изнова да удружимо комбинате и заједно производимо амбициозне, нефункционалне и ружне производе, нећемо се хлеба најести од добре политичке подршке привредној сарадњи у бившој Југославији. Зато сам причао причу са тужним крајем о „југо-америци”. Нисмо могли то ни крајем осамдесетих, тек нећемо моћи сада када сви играју фудбал и сви праве све... Али, ако ухватимо дух времена, схватимо да не можемо, ни заједно ни појединачно, на Месец, али да се, у 25 одвратних година, упркос неразумним државама, развио и неки флексибилни приватни сектор, неке идеје, иновације, са светом компатибилнији начин пословања и таквим људима омогућимо да се повежу, нешто направе и продају негде ван Балкана – онда имамо неке шансе.

То би био врло озбиљан пројекат. Стотине или хиљаде малих екс „југо-америка”. Сваки од њих успешнији и кориснији од оног артикла „у боји труле вишње” од пре 30 година.

Директор Trust Market Research