Eks „jugo-amerika”

Početkom 1991. godine, kragujevačka „Zastava” je u proizvodnji tadašnjeg automobila „jugo” za američko tržište imala oko 220 dobavljača. Toliko je različitih delova i delića bilo potrebno da se sastavi i u Severnu Ameriku pošalje, preko Bara, ambiciozni i smešni automobil iz Šumadije. Samo 80 dobavljača bilo je iz Srbije i Crne Gore. Gotovo dve trećine kooperanata bilo je, najviše kao posledica socijalističke planske privrede i razmeštanja fabrika u doba industrijalizacije po relativno ravnomernom republičkom ključu, u drugim delovima Jugoslavije.

Ima ljudi koji veruju da je „jugo-amerika” propala (na američkom tržištu) onda kada je u ratu nestala i zemlja po čijim su šumama, gorama i industrijskim gigantima pravljeno tih stotinu delova za jedan automobil i da je postalo nemoguće sastaviti i izvesti kola kada su po tim istim šumama, gorama i industrijskim gigantima, umesto faktura i robe, počele da se razmenjuju prvo psovke, a onda i granate.

Da li je, međutim, to jedini razlog debakla? Da li bi, da se štafeta nosila i dalje, da Milošević nije prodao „oružane bitke” kao ciglu umesto rada Srbima, a Tuđman „hrvatsku pušku o hrvatsko rame” umesto mukotrpne borbe za svakog nemačkog, češkog i srpskog turistu Hrvatima... da li bi, dakle, i da je sve bilo drugačije i civilizovanije, bivša Jugoslavija mogla još dugo da prodaje kola siromašnijim Amerikancima?

Bojim se da je odgovor – ne. Nažalost, „jugo” nije imao nikakve šanse zato što je bio očajan. Svaka cifra u tom poslu, tehnološka zaostalost, vrata koja loše dihtuju, neproduktivnost, neshvatanje funkcionisanja zapadnog sveta, sve je, od početka, ukazivalo na verovatnu propast poduhvata. Propao je taj auto u Americi mnogo pre 1991, još 1987. godine. Prodato je malo automobila i to uz mnogo peripetija, direktnih i skrivenih subvencija, troškova, skupe reklame... Nismo, dakle, bili u stanju da uspemo, iz mnogo razloga. Ali, nijedan nije genetski. Svi su bili posledica loše organizacije i ekonomskog sistema zemlje i društva iz koje je kragujevačka limena kutija dolazila.

Čemu podsećanje na „jugo-ameriku”? Zato što sada ne smemo da, u novoj postjugoslovenskoj privrednoj saradnji, o kojoj se mnogo govori poslednjih dana, odjednom poverujemo da smo bili svetska velesila i da nam, samo da nije bilo raspada Jugoslavije (koji kao da je s neba pao), ne bi izmakao ni put na Mars kao dostignuće „fenomenalne” SFRJ industrije, vojske i nauke.

Ne smemo da lažemo sebe i da pravimo neracionalne poduhvate. Tu grešku nijedan narod, politička rukovodstva i elite koje kreiraju javnost i očekivanja ne smeju da ponove sada kada se, uz povremene lomove, incidente i pokušaje opstrukcije, pomalo otopljava i urazumljuje saradnja na tzv. zapadnom Balkanu, zapravo u bivšoj Jugoslaviji, malo skraćenoj, s jedne strane, i proširenoj, s druge. Ovih dana, kada je politička Srbija, dakle Aleksandar Vučić, pametno procenila da je bolje da jednom ne udarimo tuk na utuk i da preuzmemo neku inicijativu. Da se ne pobijemo baš svaki put. Da jednom ispadnemo dobri momci i na televiziji, što nije uopšte nevažno. Da baš iz Beograda stigne sahranjivanje Miloševićeve mantre i njeno okretanje u otprilike „pokazali smo da (ne) umemo da se bijemo, možda je vreme da nešto zajedno radimo”. I to baš iz Palate Srbija, ni kilometar od nadvožnjaka ispod kojih su promicali tenkovi na koje je padalo cveće dok su išli u rat... Poruka „hajde da radimo” je dobra i bila je upućena trojnom bosanskom predsedništvu, bivšim jugoslovenskim narodima, ali i domaćoj i svetskoj javnosti. Što, takođe, nije uopšte nevažno. Mislim na javnost, i domaću i stranu.

Ključno je kako ta otvorena vrata i političku racionalnost da iskoristimo. Ako sanjamo da možemo iznova da udružimo kombinate i zajedno proizvodimo ambiciozne, nefunkcionalne i ružne proizvode, nećemo se hleba najesti od dobre političke podrške privrednoj saradnji u bivšoj Jugoslaviji. Zato sam pričao priču sa tužnim krajem o „jugo-americi”. Nismo mogli to ni krajem osamdesetih, tek nećemo moći sada kada svi igraju fudbal i svi prave sve... Ali, ako uhvatimo duh vremena, shvatimo da ne možemo, ni zajedno ni pojedinačno, na Mesec, ali da se, u 25 odvratnih godina, uprkos nerazumnim državama, razvio i neki fleksibilni privatni sektor, neke ideje, inovacije, sa svetom kompatibilniji način poslovanja i takvim ljudima omogućimo da se povežu, nešto naprave i prodaju negde van Balkana – onda imamo neke šanse.

To bi bio vrlo ozbiljan projekat. Stotine ili hiljade malih eks „jugo-amerika”. Svaki od njih uspešniji i korisniji od onog artikla „u boji trule višnje” od pre 30 godina.

Direktor Trust Market Research