„Курдског Обаму” Ердоган изводи пред суд

„Он би и сам побегао у планине кад би имао прилику”, рекао је ове недеље турски председник Реџеп Тајип Ердоган за Селахатина Демиртаса, копредседника курдске Народне демократске партије (ХДП), циљајући на то да овај жели да се придружи терористима. Изгледа да Ердоган жели да „курдском Бараку Обами” да разлог да побегне у планине, далеко од закона: јавно тужилаштво области Дијарбакир је покренуло истрагу против Демиртаса, сумњичећи га за изазивање немира и наоружавање изгредника прошлог октобра, када је у демонстрацијама погинуло више од 30 особа.

Пре ће бити ипак да истраге не би било да је Демиртас заиста желео у планине уместо што је одлучио да се за курдску ствар у Турској бори легалним путем и у томе био претерано успешан за Ердоганов укус. По општој оцени, лидер ХДП је најзаслужнији што је та странка, упркос опструкцијама режима, у јуну добила на изборима довољно гласова да уђе у парламент. Тиме је Ердоганову Партију правде и развоја (АКП) оставила без апсолутне већине и шансе да промени устав како би председнику дала већа овлашћења, која му, додуше, нису ни нужна пошто се и без прерађивања највишег правног акта већ дуго понаша као да их има.

Два месеца након избора, АКП још не успева да формира владу. Нашироко се верује да је бес према ХДП био истински мотив Ердогана када је наредио војну интервенцију у Сирији, где турски авиони и артиљерија гађају положаје Исламске државе, и Ираку, где су мета логори Радничке партије Курдистана (ПКК), турске странке сврстане међу терористичке организације због побуне коју је водила од 1984. до 2013. године, када је ушла у мировни процес с владом у Анкари. И Демиртас каже да је захтев Ердогана да се укине имунитет парламентарцима како би били гоњени због наводних веза с ИД заправо политичка верзија државног удара усмереног на припаднике курдске странке осмишљена да би их власт избацила из јавног живота и тако постигла оно што није могла на изборима.

Могуће је да тај гамбит успе јер је председник Националистичког покрета Девлет Бахџели, како преноси лист „Тудејс заман”, изјавио да је спреман да формира коалицију с АКП-ом ако он обустави мировни процес с Курдима. За Ердогана је, како је рекао још пре неколико дана, тај дијалог, с којим се најтврђи турски конзервативци никада нису сагласили, већ окончан. На коалицију с највећом опозиционом странком, Народном републиканском странком (ЦХП), мада су формални преговори с њом још у току, Ердоган више не рачуна или је изабрао интересантан начин да је приволи на сарадњу: и неколико њених званичника, укључујући и председника, такође је под истрагом због тобожњих веза с терористима, јавља „Тудејс заман”.

Тако је власт преко судова кренула у обрачун с највећим опозиционарима, и то онима који су оријентисани либерално и социјалдемократски. Коалицијом АКП-а с ЦХП-ом, ако се Ердоган, како се сумња да му је план, ипак не одлучи да распише нове, превремене изборе, само би се потврдило све веће померање Турске удесно. Духови се могу радикализовати и унутар курдске заједнице – јер је њихов пробој преко Демиртасове странке, на надетничкој платформи која је привукла гласове и многих турских либерала ван те националне заједнице, због чега је тај политичар и добио надимак „курдски Барак Обама” – овако грубо пресечен присилним гурањем Курда натраг у илегалу.

Иронија је што власт најављује гоњење политичара повезаних с ИД, док су прошлогодишњи немири који су послужили тужилаштву као повод за истрагу против Демиртаса организовани због тога што је Турска одбила да спречи пад сиријског града Кобанеа у руке управо џихадиста из „калифата” Абуа Бакра ел Багдадија. Анкару већ дуго сумњиче да је окретала главу на другу страну док је преко њене границе са Сиријом ИД преводила регруте, оружје и нафту коју шверцује како би издржавала свој апарат. Разлог за то је, према том тумачењу, жеља Ердогана да се ИД и Курди који живе у Сирији и Ираку међусобно убијају и да падне сиријски председник Башар ел Асад.

Због тога је и бомбу којом је ИД недавно убила више од 30 особа, махом Курда, на југу Турске ПКК ставио на душу Ердогановој власти и из одмазде почео да убија полицајце, којих је досад страдало барем дванаесторо. То је Турска искористила као повод за бомбардовање и ИД и ПКК-а, мада су Курди најбоља пешадија коју међународна антиџихадистичка коалиција има на располагању. Али, турском режиму је, осим успона курдске странке на изборима, сметало и то што су сиријски Курди у борбама с ИД загосподарили половином појаса уз 900 километара дугу границу две земље. Уз аутономни регион који Курди већ имају у Ираку, било је то, изгледа, више него што је Ердоган желео да допусти. Зато сад планира стварање „слободне зоне” у Сирији, која би била очишћена од ИД, али би и спречила ширење Курда, мада њихове јединице у Сирији, будући да нису директно повезане са забрањеним ПКК-ом, нису под бомбама турске армије – додуше, има непотврђених навода који и томе противрече. Штавише, извештаји с терена говоре да војска Турске барем за сада више гађа Курде него ИД, који би требало да су централна мета кампање против свих терориста, како то кажу у Анкари.

Чини се да ИД у сваком случају нема разлога да се нарочито брине за свој опстанак. Према извештају америчких обавештајних служби, који преносе Бета–АП, „калифат” јесте у последњих годину дана, колико траје борба против њега, изгубио око 10.000 људи, али милијарде долара које је међународна коалиција предвођена Америком утрошила у рат с ИД није је много ослабила. Она и даље има добро финансирану војску која доводи стране борце истом брзином којом их америчка војска елиминише, наводи се у извештају ЦИА и других служби. Како процењују њихови аналитичари, биће потребно десет година да се ИД истера из својих упоришта.