Где су данас бивши осуђеници на смрт

Србија ће ускоро увести казну доживотног затвора за најтеже злочинце, који су до пре 15 година у нашој земљи осуђивани на смрт. Крајем деведесетих година прошлог века у Србији је изречено неколико десетина смртних казни, али је само 12 пресуда било правоснажно до тренутка када је смртна казна коначно укинута 2001. године.

Иако су годинама очекивали долазак стрељачког вода, ови осуђеници успели су да избегну смрт, а убрзо су и заборављени под налетом нових сурових злочина, чије су жртве била и деца. Када се догоди такав злочин, јавност реагује бурно и тражи повратак смртне казне у наше законодавство, а неретко такве апеле упућују и политичари.

Осуђенике су од погубљења спасиле европске интеграције, јер је Србија као чланица Савета Европе морала да укине смртну казну. У очекивању да она буде коначно укинута, надлежни су се устручавали да издају наредбе о стрељању, иако су пресуде биле правоснажне.

Помилован је само Вучко Манојловић, пре две године, одлуком председника Републике. У нишком затвору је провео више од три деценије, а смртна казна због убиства тужиоца у Лесковцу, изречена још осамдесетих година прошлог века, замењена је казном од 40 година затвора. Изашао је на слободу ипак мало раније.

Крајем деведесетих година, екипа новинара, међу којима је био и извештач „Политике”, обишла је нишки казамат. У две ћелије без врата, са решеткама кроз које се осуђеник види у сваком тренутку, били су смештени Вучко Манојловић и Милан Ивковић, обојица окренути леђима ка знатижељним посетиоцима. Сада сазнајемо да је Ивковић, који је осуђен због убиства судије у Нишу, преминуо у нишком затвору 2012. године. И њему је смртна казна била замењена казном од 40 година затвора.

У евиденцији Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде нађено је 10 имена која су деведесетих година прошлог века била на списку за стрељање. Већина њих је данас у новом казамату код Падинске Скеле на Зрењанинском путу, чији је званичан назив Казнено-поправни завод у Београду. Важи за један од најбезбеднијих затвора на Балкану.

Да им је смртна казна замењена затвором од 20 година, која је тада била најтежа после смртне, многи од њих би управо ове и следеће године изашли на слободу. Међутим, судови су за сваког од њих донели нове пресуде од 40 година затвора, која је 2001. године код нас уведена као „замена” за смртну казну. Већина се жалила, јер та казна није била прописана у време када су извршили сурове злочине.

Иза зидина новог затвора за најтеже осуђенике у Падинској Скели, казну издржавају бивши осуђеници на смрт Илија Вујић, Радован Јоксић, Зоран Јевремовић, Борислав Чолић, Мирослав Стојадиновић, Славољуб Велић и Славољуб Јовановић. У „Забели” су Љубомир Стевановић и Азис Муслију, а у Нишу Млађа Миловановић. У садашњем затворском систему изгубило се неколико имена која су крајем деведесетих била на списку правоснажно осуђених на смрт.

Београђани највише памте два тешка злочина почетком деведесетих година. У Похорској улици у Новом Београду убијени су Вера Жидић, њен тринаестогодишњи син Давор и њихов пас. Убица је мислио да ће у стану наћи много новца, што се испоставило као „погрешан тип”. Злочин се догодио 1. децембра 1993. године. Полицијски инспектори били су згрожени суровошћу овог убиства. Тадашњи Окружни суд у Београду изрекао је пресуду 17. октобра 1994. Вујић је имао 25 година када је извршио злочин, а изаћи ће из затвора када напуни 65.

Била је то прва изречена смртна казна у Београду после више од две деценије. Две године касније, у београдској Палати правде осуђен је на смрт и Радован Јоксић, познат као „убица из Фрушкогорске улице”. Изаћи ће из затвора са 63 године. Бизнисмен Небојша Салатић, његова девојка Славица Ковачевић и малолетни сестрић Милан Граоранов, убијени су из шкорпиона са пригушивачем када су ушли у Салатићев стан. Јоксић и његови саучесници су са жртава скинули накит, отворили фрижидер и јели.

Љубомир Стевановић осуђен је 1997. године на смрт због убиства Милана Вранића, матуранта Шесте београдске гимназије. Сада има 52 године, а затвор треба да напусти 2037, када буде имао 64. Злочин је извршен из користољубља, као и већина осталих.

Борислав Чолић запањио је јавност суровим убиством брачног пара и детета у Футогу 1996. године. Изречену смртну казну је избегао и биће на слободи 2036., када буде имао 69 година.

Млађа Миловановић из Параћина осуђен је на смрт зато што је силовао, убио и запалио девојку Јелену Ђорђевић, коју је повезао као аутостоперку. Славољуб Велић и Славољуб Јовановић осуђени су због убиства брачног пара Такач, познатих суботичких златара. Најстарији међу осуђеницима на смрт је Азис Муслију из Зајечара, који из затвора треба да изађе 2021., када напуни 70 година.

Смртна казна је последњи пут у Србији извршена 14. фебруара 1992. у просторијама Окружног затвора у Сомбору. Стрељан је Јохан Дроздек, осуђен на смрт због силовања и свирепог убиства девојчице.

Последња смртна казна у Београду извршена је почетком седамдесетих година у Централном затвору над Миланом Гутићем и Савом Лисовцем, који су далеке 1969. године осуђени због убиства београдског таксисте Тиосава Јанковића.

Казну је извршавао петочлани стрељачки вод, који су чинили припадници Министарства унутрашњих послова. Они нису знали ко од њих испаљује праве метке, а ко „ћорке”. Стрељању је присуствовала комисија, у којој су били судија и јавни тужилац, управник затвора и бранилац осуђеног.

------------------------------------------------------------------

Четири деценије робија 72 осуђеника

Према подацима Управе за извршење кривичних санкција, данас у Србији има 72 осуђеника на најтежу казну од 40 година затвора. Њих 48 починило је убиство, а 20 тешки случај разбојничке крађе и разбојништва, тројица кривично дело удруживања ради непријатељске делатности, а један отмицу.