Путин још не диже руке од Асада

Владимир Путин би могао дићи руке од Башара ел Асада, изјавио је недавно Реџеп Тајип Ердоган, како су пренели турски медији. То је само последња у низу спекулација да се Русија лагано мири с одласком сиријског председника, чије јединице стоје све горе на хаотичним фронтовима рата који траје већ дуже од четири године. Али, изгледа да Путин не намерава да тек тако пусти Асада низ воду.

Високи руски званичници критиковали су један од аспеката турско-америчког плана за стварање слободне зоне на северу Сирије, очишћене од трупа Исламске државе али недоступне за регуларну сиријску војску, већ само за умерене, неџихадистичке побуњенике. Одобрење америчким авионима да такве устанике бране „од сваког нападача”, па и од Асадових војника, као и, уопште, помоћ сиријској опозицији, дестабилизоваће земљу и представља повреду међународног права и препреку за формирање јединственог фронта против тероризма, закључили су јуче руски министар спољних послова Сергеј Лавров и портпарол Кремља Димитриј Песков, јавио је Ројтерс.

Тешко да ће те речи поколебати Вашингтон и Анкару, утолико мање што ни међу њима нема истински јединственог фронта, пошто не могу да се сагласе ни око тога које сиријске групе би се могле означити као умерене, ни око приоритета у Сирији: за Америку је то победа над ИД, за Турску обарање Асада. Русија, међутим, прижељкује ширу коалицију против екстремног исламизма не само како би заштитила сиријски режим, него и своју територију.

Руска безбедносна служба је објавила да је у понедељак ликвидирала осморо припадника ИД и шест других исламистичких милитаната на северном Кавказу, подручју са којег „калифат” Абуа Бакра ел Багдадија привлачи све више регрута. Већина њих одлази на ратишта у Сирији и Ираку, али наводно је око 2.000 џихадиста сконцентрисано и на северу Авганистана, одакле смерају продор ка бившим совјетским републикама. Макар ти извештаји били преувеличани, Москва свакако има разлога да се брине за своје „стражње двориште”.

Због тога је Путину важно да ИД обузда већ у његовом „дворишту”, Сирији и Ираку. Обема земљама је пре неколико месеци обећала „војну и сваку другу помоћ” у борби с ИД. Сирија је Русији особито драгоцена јер је на Асадов режим већ имала утицај каквом се у Ираку евентуално тек може надати, мада је мало вероватно да се ту може пробити поред Американаца, чак и ако они повуку своје трупе из те земље. Осим што је с Асадом пре две године потписала уговор о истраживању нафтних изворишта у сиријским водама, Руси у Сирији држе и базу у луци Тартус. Откако је сиријски рат букнуо, војно особље у тој бази је замењено цивилима, а Асад је пролетос позивао Москву да се у њу потпуно врати.

За сиријског председника је обеспокојавајуће и уколико су истините гласине да је пре неколико месеци Русија повукла и своје саветнике који су били уз Асада. Он се ионако не може осећати другачије него као да је у клопци. Према последњим проценама, контролише још свега шестину сиријске територије и готово дословно је сатеран уза зид: у приобални појас на западу земље.

Недавно је први пут и сам признао да је сиријска армија претрпела велике губитке за ове четири године рата и да јој мањка бораца, те да је повремено принуђена да се повлачи из крајева у којима се више не може одржати како би јој остало довољно снаге за управљање областима од највишег стратешког значаја. Више него икада је замисливо да ће и у њима у догледно време бити потучен, па је Ердоганова опаска можда тачна утолико што се Русија спрема за Сирију без Асада, мада то сигурно не подразумева и Сирију без Русије, односно њеног утицаја, за чије очување мора да се прави план.

Али, међу зараћеним странама нема ниједне с којом би Москва могла склопити договор после којег би се одрекла Асада. Нови партнер јој не могу бити ни исламисти, ни умерена опозиција, иза које стоји Америка. Због тога би Путин свакако задржао Асада или барем делове његовог режима колико год је могуће, што је можда сврха руског предлога да се у Сирији формира влада националног јединства, у коју би ушли и представници опозиције. То би могао бити корак ка постепеној транзицији, само када би за тим било воље и у Сирији и ван ње.

Тако је и пре два дана, на састанку у Дохи, Лавров изјавио да је за решење сиријске кризе потребан дијалог свих страна, уз подсећање на опасност коју представља ИД, док је амерички државни секретар Џон Кери узвратио како је Асадова бруталност према Сиријцима подјарила и стране борце да се придруже калифату. За Вашингтон, другим речима, Асад је и даље неприхватљив партнер.

Тешко да ће му помоћи што га је представник сиријских Курда у изјави за ТВ Ал Џазира управо оценио као могућег партнера, али под условом да се посвети демократској будућности. То је очевидно реакција на турско бомбардовање Курда у Ираку, као и на наводно гађање курдских положаја и у Сирији.

Дугорочније стратешко партнерство Асад је имао с Ираном. Али, Техеран је ушао у процес отопљавања веза са Западом, па је питање да ли ће очекивано укидање санкција након склапања споразума о нуклеарном програму искористити да би још снажније подржавао регионалне савезнике, листом неомиљене у Вашингтону, или ће охладити везе с њима.