И Хрвати су 1991. протерани из својих кућа

У дневном листу „Политика” објављен је 29. јула чланак „Пети август – дан жалости у Србији и Републици Српској”, чији је саставни дeо и програм с насловом „Државне манифестације поводом Дана сећања на све страдале и прогнане Србе”. Како ће та манифестација бити трајна, а подаци ће се, што се готово са сигурношћу може предвидети, и даље мистификовати, мислим да је потребно да се на темељу ваљаних и релевантних података за сва времена утврде и јавности предоче све чињенице о тим, с гледишта хуманости и хуманитета, у целини трагичним догађајима и догађањима.

1. Највеће етничко чишћење спроведено је на подручју данашње Републике Српске, одакле је протерано око 500.000 муслимана и око 200.000 Хрвата, а из Србије, то јест њене покрајине Војводине протерано је око 25.000 Хрвата!

2. Међународни суд за ратне злочине у Хагу егзактно је утврдио да су у „Олуји” погинула 44 српска цивила, што значи да није тачан податак др Жарка Пуховског и Хрватског хелсиншког одбора о 500–600 погинулих и податак из поменутог чланка објављеног у „Политици” о „2.000 убијених и несталих Срба у ’Олуји’”. У „прекомерно” гранатираном Книну погинуо је један српски цивил. Што никако не значи и да је тај стварни број погинулих и убијених Срба занемарљив и да све невине жртве и њихове породице не завређују искрени пијетет и саосећање, солидарност и жаљење због њихове насилне смрти. Не сме се, такође, занемарити чињеница да је одлазак српског становништва из својих кућа и завичаја пре акције „Олуја” и пред њом велика људска трагедија и трајна траума, потпуно једнака трагедији и трауми око 300.000 Хрвата и осталог несрпског становништва када су 1991. године протерани из својих кућа и завичаја с подручја самопроглашене Републике Српске Крајине и били у изгнанству све до акције „Олуја” 1995. године.

Закључно се може рећи да у анализи и интерпретацији војно-полицијске акције „Олуја”, након одбијања Плана З-4 на састанку у Женеви у првом плану морају бити хуманитарна питања и интегралан, узрочно-последични приступ. Тек у другом плану могу и морају бити политички, државни, војни, геополитички, геостратешки и други аспекти. Само и једино тако, с ваљаним методолошким приступом, егзактним подацима, те с хуманом и хуманистичком визијом може се доћи до истине. А она, то јест истина, ослободиће нас фрустрација, антагонизама, омраза, заблуда, мистификација и митова и омогућити нам да живимо у личном самопоштовању и упркос горкој спознаји да истина није увек једна, једина и јединствена, те да само друштвени компромис и консензус јамче и омогућују трајни мир и суживот утемељен на поштовању и промовисање људских и грађанских права и слобода!

Читалац из Загреба