I Hrvati su 1991. proterani iz svojih kuća

U dnevnom listu „Politika” objavljen je 29. jula članak „Peti avgust – dan žalosti u Srbiji i Republici Srpskoj”, čiji je sastavni deo i program s naslovom „Državne manifestacije povodom Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe”. Kako će ta manifestacija biti trajna, a podaci će se, što se gotovo sa sigurnošću može predvideti, i dalje mistifikovati, mislim da je potrebno da se na temelju valjanih i relevantnih podataka za sva vremena utvrde i javnosti predoče sve činjenice o tim, s gledišta humanosti i humaniteta, u celini tragičnim događajima i događanjima.

1. Najveće etničko čišćenje sprovedeno je na području današnje Republike Srpske, odakle je proterano oko 500.000 muslimana i oko 200.000 Hrvata, a iz Srbije, to jest njene pokrajine Vojvodine proterano je oko 25.000 Hrvata!

2. Međunarodni sud za ratne zločine u Hagu egzaktno je utvrdio da su u „Oluji” poginula 44 srpska civila, što znači da nije tačan podatak dr Žarka Puhovskog i Hrvatskog helsinškog odbora o 500–600 poginulih i podatak iz pomenutog članka objavljenog u „Politici” o „2.000 ubijenih i nestalih Srba u ’Oluji’”. U „prekomerno” granatiranom Kninu poginuo je jedan srpski civil. Što nikako ne znači i da je taj stvarni broj poginulih i ubijenih Srba zanemarljiv i da sve nevine žrtve i njihove porodice ne zavređuju iskreni pijetet i saosećanje, solidarnost i žaljenje zbog njihove nasilne smrti. Ne sme se, takođe, zanemariti činjenica da je odlazak srpskog stanovništva iz svojih kuća i zavičaja pre akcije „Oluja” i pred njom velika ljudska tragedija i trajna trauma, potpuno jednaka tragediji i traumi oko 300.000 Hrvata i ostalog nesrpskog stanovništva kada su 1991. godine proterani iz svojih kuća i zavičaja s područja samoproglašene Republike Srpske Krajine i bili u izgnanstvu sve do akcije „Oluja” 1995. godine.

Zaključno se može reći da u analizi i interpretaciji vojno-policijske akcije „Oluja”, nakon odbijanja Plana Z-4 na sastanku u Ženevi u prvom planu moraju biti humanitarna pitanja i integralan, uzročno-posledični pristup. Tek u drugom planu mogu i moraju biti politički, državni, vojni, geopolitički, geostrateški i drugi aspekti. Samo i jedino tako, s valjanim metodološkim pristupom, egzaktnim podacima, te s humanom i humanističkom vizijom može se doći do istine. A ona, to jest istina, oslobodiće nas frustracija, antagonizama, omraza, zabluda, mistifikacija i mitova i omogućiti nam da živimo u ličnom samopoštovanju i uprkos gorkoj spoznaji da istina nije uvek jedna, jedina i jedinstvena, te da samo društveni kompromis i konsenzus jamče i omogućuju trajni mir i suživot utemeljen na poštovanju i promovisanje ljudskih i građanskih prava i sloboda!

Čitalac iz Zagreba